Сивило

Пиздим већ годинама на сиво. Као клинац, јер је већина одеће била често у тој боји, иначе је женска или дечија. А и није било да се купи. Сивило је било чест мотив у рокенролу, негативан. Тада је Макавејев писао како „Америка има дивну декаденцију, тамо је чак и ђубре шарено“. Ал' то је било кад је снимао ВР, знамо које су то године.

Сад, сивило на све стране, почев од сивих кола, преко сивих зграда, до сиве одеће. Гледао сам неке фотке из 2005. кад се састало наше дијаспорно друштванце, и тачно се видело ко је америчка дијаспора, ко домаћи - домаћи су сви били у боји.

Споменем то данас на оном стручном форуму, иде овако, а одговара колега из Немачке:

паће wrote:This revival of stalinistic monolythic grayness all around is something I'd never have expected of capitalism and market. Even the clothing is gray, new buildings are gray boxes with few spots of color, even movies look grayish.

The colours where only to distinguish from socialism. Reason is gone. Common people has to wear grey.

Како рече један колега, „сива боја најбоље пристаје сивим колима“ (хтео је да напише „свим“). Оно јес, камуфлажна је, мора да се вози са упаљеним фаровима да би се возило разликовало од асфалта.

Волите ли сиву?

Наравно, само то и волим.

Сиво је природна боја прогреса, бетона, метала. 

Шаренило је потребно да вештачки зашећери свет када сребрно сивило изгуби неку своју есенцију, када је тај дух недовољан, када заборавиш шта то заправо значи и шта видиш.

За тај прогрес се и не буним, прођем јефтиније са колима јер купујем у боји :љ

Moglo bi se reći ne izbegavam je jer volim neupadljive boje. I auto mi je siv, sa sivim presvlakama, jbg. Sve je dobro dok ne zavolim crno

Volim sivu ali ne ovakvu kakva se kod nas nudi. Voleo bih da provodim vreme u sivoj komunalnoj zgradi od golog betona, punoj svetlosti, ogromnih prozora, sa visokim tavanicama, udobnim uglovima za sedenje i čitanje, jednostavnom kafeterijom...da se tu krijemo od zime, učimo plemenite veštine, pohađamo različite vokacione i hobističke kurseve, gledamo filmove, nekad na krovu, nekad u unutrašnjoj sali, i da ta zgrada ima park-dvorište koje se proteže u nedogled, naoko poludivlje, sa vodenom površinom i starim drvećem oko nje. 

Tu bih bio bolji čovek, manje sebičan, manje opterećen terapijskom ornamentikom, bilo bi mi dovoljni ova zgrada u kojoj funkcija daleko nadmašuje formu, i plavo nebo u kontrastu sa jednostavnim sivilom. E takvo sivilo volim. 

A odande bih išao u svoju kuću - plansku, komunalno održavanu jedinicu - možda četiri porodice u jednoj zgradi, jer čovek treba da živi u zajednici - sa fasadom od vesele, crvene cigle, sa jednostavnim, stamenim, robustnim enterijerom koji može da izdrži decu i pse i česte promene elemenata - i da bi zgrada morala da sadrži drvo u nekom obliku, gole grede, drvenariju, bilo šta što bi pokazalo da smo gradnjom takvog objekta ušli u transparentan odnos sa prirodom.

I ne bi nikakav auto vozio između komunalnog centra i rezidencijalne zone - vozovi bi išli tamo i ovamo, šarenih vagona koji bi bili prozor u kreativnost žitelja ove utopije, išlo bi se biciklima i pešice. Automobili bi bili retki - sivi ili obojeni, svejedno.

Beton i kamen su sivi.
Sivi enterijer je meni problem osim na patosu mada unutra sivi beton sa teksturom daske od šalovanja izgleda bolje nego kamen, ali su i kamen i beton zahvalni za farbanje u belo.
Plafon "toskanski" sa smeđim gredama. Daske upravne na grede na niskim plafonima bolje izgledaju bele nego prirodno smeđe.

Ja volim tamno sivo, svetlo sivo pak ne.

Mozda ono koje toliko svetlo da je skoro belo. Ali boju betona jok.

Cousin Billy wrote:Volim sivu ali ne ovakvu kakva se kod nas nudi. Voleo bih da provodim vreme u sivoj komunalnoj zgradi od golog betona, punoj svetlosti, ogromnih prozora, sa visokim tavanicama, udobnim uglovima za sedenje i čitanje, jednostavnom kafeterijom...da se tu krijemo od zime, učimo plemenite veštine, pohađamo različite vokacione i hobističke kurseve, gledamo filmove, nekad na krovu, nekad u unutrašnjoj sali, i da ta zgrada ima park-dvorište koje se proteže u nedogled, naoko poludivlje, sa vodenom površinom i starim drvećem oko nje. 

Tu bih bio bolji čovek, manje sebičan, manje opterećen terapijskom ornamentikom, bilo bi mi dovoljni ova zgrada u kojoj funkcija daleko nadmašuje formu, i plavo nebo u kontrastu sa jednostavnim sivilom. E takvo sivilo volim. 

A odande bih išao u svoju kuću - plansku, komunalno održavanu jedinicu - možda četiri porodice u jednoj zgradi, jer čovek treba da živi u zajednici - sa fasadom od vesele, crvene cigle, sa jednostavnim, stamenim, robustnim enterijerom koji može da izdrži decu i pse i česte promene elemenata - i da bi zgrada morala da sadrži drvo u nekom obliku, gole grede, drvenariju, bilo šta što bi pokazalo da smo gradnjom takvog objekta ušli u transparentan odnos sa prirodom.

I ne bi nikakav auto vozio između komunalnog centra i rezidencijalne zone - vozovi bi išli tamo i ovamo, šarenih vagona koji bi bili prozor u kreativnost žitelja ove utopije, išlo bi se biciklima i pešice. Automobili bi bili retki - sivi ili obojeni, svejedno.

ovo zvuči ko da si u japanu

Nije mi Japan pao na pamet, pre neka utopijska, vesela Skandinavija na Mediteranu, ali tim bolje ako u mom opisu ima Japana.

ja sam pre par godina bio u objektu koji nije imao 4 stana ali se sve ostalo uklapa. beton, staklo plus drvo - kedar i bambus svuda gde je moglo. doduse nije imao ni zidove izmedju prostorija sem spavace sobe vlasnika... u nekom selu 30km od kjota, kasno krenuli da bukiramo pa je kjoto bio sold out a imali smo japan rail pass pa nas komjuting nije koštao ništa dodatno. ispade najbolji smeštaj ikada u kome sam bio (o svom trošku, jednom sam spavao u le meridienu na beverly hillsu)

Cousin Billy wrote:
A odande bih išao u svoju kuću - plansku, komunalno održavanu jedinicu - možda četiri porodice u jednoj zgradi, jer čovek treba da živi u zajednici - sa fasadom od vesele, crvene cigle, sa jednostavnim, stamenim, robustnim enterijerom koji može da izdrži decu i pse i česte promene elemenata - i da bi zgrada morala da sadrži drvo u nekom obliku, gole grede, drvenariju, bilo šta što bi pokazalo da smo gradnjom takvog objekta ušli u transparentan odnos sa prirodom.

Тако је некако испала и наша кућа. Мајстори урадили кров са рукама (оне дијагонале што се шире од стубова) а ја после зидао забат око тих руку, па се виде са улице и из авлије, као и једна пајанта. Оне друге, а и ти стубови са својим косницима (још нисам заборавио називе греда, након 30 година) су у поткровљу. Тако да нам поткровље изгледа баш опичено, са све дрвљем.