Home
by Erős Pista Tue 04 Nov 2014, 12:41Mislim da ima dovoljno materijala za topik. Za početak
Pravda za izopačene
Presek skupova pojedinačnih stavova o delovanju članova organizacije Mlada Bosna podložan je promenama kako se menja politički trenutak. U SFRJ se na atentatore gledalo kao na inicijatore promena koje su na kraju dovele do formiranja države slobodnog radnog naroda. Besmisleni „Sarajevski atentat“ (osim što je Florindu Bolkan uvek smisleno gledati) Veljka Bulajića završava se voice-overom koji kaže da je kao posledica atentata započet Prvi svetski rat u kojem su nestala četiri carstva, te da je tek kada se to dogodilo, zapravo svet stupio u 20. vek (vek slobode i društvene pravde, je li).
Tokom devedesetih, svi mi koji smo šetali i gađali zgradu televizije jajima, nekako smo gledali na atentat kao na nacionalistički čin za koji bi bilo bolje da se nije dogodio. I onda dolazimo do ove, postideološke Srbije u kojoj se bivša urednica naci pamfleta bavi evrointegracijama, u kojoj se prave sokolane u slavu 20. oktobra 1944, a zapravo u cilju dodvoravanja Rusu koji će nas sve dovesti do spasenja. U jednoj takvoj iracionalnoj zemlji spektakla, svi, pripadnici prve, druge, šesto šezdeset šeste Srbije nekim čudnim procesom mišljenja počinju da gledaju na Principa i drugove kao na divne dečake zaluđene utopističkim idejama čiji čin ne samo da ima opravdanje nego za njim nije ni neophodno tragati.
U taj kontekst uklapa se i film „Branio sam Mladu Bosnu“, zanatski potpuno pismen rad, po vizuelnoj formi, ritmu i direktnoj glumi lišenoj ironije na nivou ozbiljnih anglo-saksonskih televizijskih serija. Film, čiji je glavni junak Rudolf Cisler, po službenoj dužnosti određen da brani Veljka i Vasa Čubrilovića, mogao bi se na jednom nivou posmatrati i kao priča o savršenom profesionalcu, slično kao što su „Svi predsednikovi ljudi“ film o savršenim novinarima, „Raid on Entebbe“ film o primeru besprekorne komandoske akcije (u kome je, usput, Jafet Koto, što bi rekli mladi, objasnio kao Idi Amin) ili „Dan šakala“ film o savršenom atentatoru, za razliku od mladobosanaca, od one sorte koja ne veruje ni u šta osim u kvalitetno obavljen posao. Dakle, voleli ili ne američke liberale, izraelsko pravo na intervencionizam ili ubijanje De Gola zbog odmazde za izdaju francuskih nacionalnih interesa tokom alžirskog rata, tokom gledanja pomenutih filmova prinuđeni ste da navijate za njihove aktere, ako ni zbog čega drugog onda zbog umeća koje prikazuju. Cisler je, ipak, osim što veruje u bezuslovnu moć prava, samodeklarisan kao socijalista i njegova odbrana koja se, pametno, bazira na negiranju koncepta veleizdaje kada sama aneksija Bosne od strane Austrougarske, zahvaljujući komplikovanom birokratskom aparatu i problemima sa mađarskim političkim institucijama, nije pravosnažna, dobija i elemente idejne strasti. Kada je tako, i kada film, zbog prirode svog glavnog junaka, dobija i tu dodatnu dimenziju, problem postaje svesno autorovo izostavljanje političkog konteksta od koga su sazdani atentatori. Zasluga Austrougarske za proglašavanje Srbije kraljevinom, događaji oko Srpsko-bugarskog rata 1885. godine, Majski prevrat, Carinski rat, svi ti događaji koji su doveli do aneksione krize i koji su stvorili mozgove tih, bez imalo sumnje, neustrašivih mladih ljudi, izuzeti su iz sveta filma „Branio sam Mladu Bosnu“. Naravno, može se reći da ovde imamo slučaj intimne priče u globalnim okvirima, no, nije li to i „Dž.F.K.“ Olivera Stouna a šta bi taj film bio bez petnaestominutnog Iksovog ekspozea o sveukupnom kontekstu istrage? Usput, Donald Saterlend izgovori i neke besmrtne reči o tome kako započne planiranje jednog atentata koji će kasnije uzdrmati i promeniti ceo svet, „Mislim da je tako i počelo. Usput. Bankari, vojni industrijalci... u jednom trenutku dogodi se telefonski poziv...“. Praviti film o mladobosancima a ne pominjati „Crnu ruku“ jeste neka vrsta, da upotrebimo pravičku terminologiju, predumišljaja. Samo navodni interni esej Vasa Čubrilovića iz 1937. o rešavanju albanskog pitanja daje dovoljno razloga za kompleksniju analizu tih momaka koji nisu bili nimalo naivni u svakom mogućem pogledu, već frustrirani, spremni za najveću žrtvu koja može da se da, svesni besmrtnosti koju osvajaju. Princip, Čabrinović, Grabež, potpuno sumanuti Mehmedbašić... bili su duboko iskrivljena ljudska bića i zato su zanimljivi. Svaka idealizacija ili pojednostavljivanje zapravo je uvreda. U filmu „Man in the Middle“ Robert Mičam igra vojnog advokata kojeg, slično kao i Cislera, postavljaju da u procesu kojem se zna ishod brani neodbranjivo. U jednom trenutku naš junak izgovara reči „Lako je boriti se za nevine. Ali kada se boriš za bolesne, za izopačene, za izgubljene... tada dolaziš do pravde.“
Igrani film ne bi trebalo da ima dominantno didaktički karakter i recimo da „Branio sam Mladu Bosnu“ ne čini tu grešku. U tom pravcu, zbunjuje jedna izjava producenta filma koji tvrdi da nove generacije mogu mnogo toga da nauče od mladobosanaca. Mogu li, zaista? Na stranu to da istorija možda jeste učiteljica života ali od nje dobijeno znanje je nemoguće primeniti u sadašnjosti, jer svaka epoha ima svoj, potpuno novi, komplet pravila.
- See more at: http://www.danas.rs/danasrs/kultura/pravda_za_izopacene.11.html?news_id=291826#sthash.j3uK9JiB.dpuf
Pravda za izopačene
Branio sam Mladu Bosnu, režija i scenario: Srđan Koljević
Autor: Pavle SimjanovićPresek skupova pojedinačnih stavova o delovanju članova organizacije Mlada Bosna podložan je promenama kako se menja politički trenutak. U SFRJ se na atentatore gledalo kao na inicijatore promena koje su na kraju dovele do formiranja države slobodnog radnog naroda. Besmisleni „Sarajevski atentat“ (osim što je Florindu Bolkan uvek smisleno gledati) Veljka Bulajića završava se voice-overom koji kaže da je kao posledica atentata započet Prvi svetski rat u kojem su nestala četiri carstva, te da je tek kada se to dogodilo, zapravo svet stupio u 20. vek (vek slobode i društvene pravde, je li).
Tokom devedesetih, svi mi koji smo šetali i gađali zgradu televizije jajima, nekako smo gledali na atentat kao na nacionalistički čin za koji bi bilo bolje da se nije dogodio. I onda dolazimo do ove, postideološke Srbije u kojoj se bivša urednica naci pamfleta bavi evrointegracijama, u kojoj se prave sokolane u slavu 20. oktobra 1944, a zapravo u cilju dodvoravanja Rusu koji će nas sve dovesti do spasenja. U jednoj takvoj iracionalnoj zemlji spektakla, svi, pripadnici prve, druge, šesto šezdeset šeste Srbije nekim čudnim procesom mišljenja počinju da gledaju na Principa i drugove kao na divne dečake zaluđene utopističkim idejama čiji čin ne samo da ima opravdanje nego za njim nije ni neophodno tragati.
U taj kontekst uklapa se i film „Branio sam Mladu Bosnu“, zanatski potpuno pismen rad, po vizuelnoj formi, ritmu i direktnoj glumi lišenoj ironije na nivou ozbiljnih anglo-saksonskih televizijskih serija. Film, čiji je glavni junak Rudolf Cisler, po službenoj dužnosti određen da brani Veljka i Vasa Čubrilovića, mogao bi se na jednom nivou posmatrati i kao priča o savršenom profesionalcu, slično kao što su „Svi predsednikovi ljudi“ film o savršenim novinarima, „Raid on Entebbe“ film o primeru besprekorne komandoske akcije (u kome je, usput, Jafet Koto, što bi rekli mladi, objasnio kao Idi Amin) ili „Dan šakala“ film o savršenom atentatoru, za razliku od mladobosanaca, od one sorte koja ne veruje ni u šta osim u kvalitetno obavljen posao. Dakle, voleli ili ne američke liberale, izraelsko pravo na intervencionizam ili ubijanje De Gola zbog odmazde za izdaju francuskih nacionalnih interesa tokom alžirskog rata, tokom gledanja pomenutih filmova prinuđeni ste da navijate za njihove aktere, ako ni zbog čega drugog onda zbog umeća koje prikazuju. Cisler je, ipak, osim što veruje u bezuslovnu moć prava, samodeklarisan kao socijalista i njegova odbrana koja se, pametno, bazira na negiranju koncepta veleizdaje kada sama aneksija Bosne od strane Austrougarske, zahvaljujući komplikovanom birokratskom aparatu i problemima sa mađarskim političkim institucijama, nije pravosnažna, dobija i elemente idejne strasti. Kada je tako, i kada film, zbog prirode svog glavnog junaka, dobija i tu dodatnu dimenziju, problem postaje svesno autorovo izostavljanje političkog konteksta od koga su sazdani atentatori. Zasluga Austrougarske za proglašavanje Srbije kraljevinom, događaji oko Srpsko-bugarskog rata 1885. godine, Majski prevrat, Carinski rat, svi ti događaji koji su doveli do aneksione krize i koji su stvorili mozgove tih, bez imalo sumnje, neustrašivih mladih ljudi, izuzeti su iz sveta filma „Branio sam Mladu Bosnu“. Naravno, može se reći da ovde imamo slučaj intimne priče u globalnim okvirima, no, nije li to i „Dž.F.K.“ Olivera Stouna a šta bi taj film bio bez petnaestominutnog Iksovog ekspozea o sveukupnom kontekstu istrage? Usput, Donald Saterlend izgovori i neke besmrtne reči o tome kako započne planiranje jednog atentata koji će kasnije uzdrmati i promeniti ceo svet, „Mislim da je tako i počelo. Usput. Bankari, vojni industrijalci... u jednom trenutku dogodi se telefonski poziv...“. Praviti film o mladobosancima a ne pominjati „Crnu ruku“ jeste neka vrsta, da upotrebimo pravičku terminologiju, predumišljaja. Samo navodni interni esej Vasa Čubrilovića iz 1937. o rešavanju albanskog pitanja daje dovoljno razloga za kompleksniju analizu tih momaka koji nisu bili nimalo naivni u svakom mogućem pogledu, već frustrirani, spremni za najveću žrtvu koja može da se da, svesni besmrtnosti koju osvajaju. Princip, Čabrinović, Grabež, potpuno sumanuti Mehmedbašić... bili su duboko iskrivljena ljudska bića i zato su zanimljivi. Svaka idealizacija ili pojednostavljivanje zapravo je uvreda. U filmu „Man in the Middle“ Robert Mičam igra vojnog advokata kojeg, slično kao i Cislera, postavljaju da u procesu kojem se zna ishod brani neodbranjivo. U jednom trenutku naš junak izgovara reči „Lako je boriti se za nevine. Ali kada se boriš za bolesne, za izopačene, za izgubljene... tada dolaziš do pravde.“
Igrani film ne bi trebalo da ima dominantno didaktički karakter i recimo da „Branio sam Mladu Bosnu“ ne čini tu grešku. U tom pravcu, zbunjuje jedna izjava producenta filma koji tvrdi da nove generacije mogu mnogo toga da nauče od mladobosanaca. Mogu li, zaista? Na stranu to da istorija možda jeste učiteljica života ali od nje dobijeno znanje je nemoguće primeniti u sadašnjosti, jer svaka epoha ima svoj, potpuno novi, komplet pravila.
- See more at: http://www.danas.rs/danasrs/kultura/pravda_za_izopacene.11.html?news_id=291826#sthash.j3uK9JiB.dpuf
boomer crook