Topik za prave levicare

Share
avatar

Posts : 4415
Join date : 2017-11-16
Location : Nosgoth

Re: Topik za prave levicare

Post by KinderLad on Sun Apr 29, 2018 3:53 pm

Ja sam pomislio da je to taj transkript.
avatar

Posts : 3383
Join date : 2014-10-28
Age : 39

Re: Topik za prave levicare

Post by Mr.Pink on Tue Jul 10, 2018 2:51 pm



_____
СВЕ СУДИЈЕ ХАШКОГА СУДА 
МОГУ ДА НАМ ЛИЖУ МУДА!

srce ruka lopata
avatar

Posts : 1551
Join date : 2018-03-03
Age : 30
Location : Hotline Vidikovac

Re: Topik za prave levicare

Post by Летећи Полип on Tue Jul 10, 2018 5:16 pm



_____
Kasno je mrtvom magarcu karu drkati...
avatar

Posts : 48229
Join date : 2012-06-10

Re: Topik za prave levicare

Post by William Murderface on Tue Jul 10, 2018 5:17 pm



_____
"Oni kroz mene gledaju u vas! Oni kroz njega gledaju u vas! Oni kroz vas gledaju u mene... i u sve nas."

Dragoslav Bokan, Novi putevi oftalmologije
avatar

Posts : 6944
Join date : 2014-10-27
Location : kraljevski vinogradi

Re: Topik za prave levicare

Post by otto katz on Tue Jul 10, 2018 6:09 pm

Dobar.


_____
Разгромили атаманов
Разогнали воевод
avatar

Posts : 6573
Join date : 2012-02-10

Re: Topik za prave levicare

Post by Quincy Endicott on Fri Jul 27, 2018 12:30 am

umro Adem Demaci 


_____
Veteran of two wars.
Father of nine children.
Drowned in the Caspian Sea.
avatar

Posts : 2182
Join date : 2015-07-20

Re: Topik za prave levicare

Post by Xexoxical Endarchy on Fri Jul 27, 2018 1:06 am

kakav je on mandela takav je milosevic de klerk.


_____
Always is always forever, as long as one is one
Inside yourself for your father, all is none all is none all is one
It's time we put our love behind you, the illusion has been just a dream
The valley of death and I'll find you, now is when on a sunshine beam
avatar

Posts : 14338
Join date : 2014-12-01

Re: Topik za prave levicare

Post by Filipenko on Fri Jul 27, 2018 1:29 pm

Ispao sam Vladimir Lenjin, a vi? Doduše, bilo je blizu, 84% Lenjin i 81% Staljin 
avatar

Posts : 8687
Join date : 2014-12-12

Re: Topik za prave levicare

Post by beatakeshi on Fri Jul 27, 2018 1:35 pm

Trocki 84, Lenjin 60.
avatar

Posts : 1551
Join date : 2018-03-03
Age : 30
Location : Hotline Vidikovac

Re: Topik za prave levicare

Post by Летећи Полип on Fri Jul 27, 2018 1:39 pm

Staljin 93, Mao 92, Lenjin 70, Trocki 39


_____
Kasno je mrtvom magarcu karu drkati...
avatar

Posts : 2058
Join date : 2016-01-07

Re: Topik za prave levicare

Post by Djamolidine Abdoujaparov on Fri Jul 27, 2018 1:42 pm

Marx 82%
avatar

Posts : 5579
Join date : 2014-10-28

Re: Topik za prave levicare

Post by sejlor on Fri Jul 27, 2018 1:45 pm

Marx
avatar

Posts : 16237
Join date : 2012-02-12
Location : носач супстанце

Re: Topik za prave levicare

Post by паће on Fri Jul 27, 2018 2:14 pm

Ај да видим има ли овде још један Кропоткин.


_____
то ја бришем, некад милице некад не
I want to be Bujumbura for a while. Then I'll can say Bujumbura is a place I've been.
avatar

Posts : 3410
Join date : 2014-11-07

Re: Topik za prave levicare

Post by zvezda je zivot on Fri Jul 27, 2018 2:29 pm

ja jbga trocki. dobar je trocki. godar kaze da je dzon lenon trebalo da glumi trockog na filmu, slazem se jbga.


_____
I just might be a black Bill Gates in the making

Pričam o onoj muzici koja ostaje čak i onda kada dragi ljudi odlaze.
avatar

Posts : 2182
Join date : 2015-07-20

Re: Topik za prave levicare

Post by Xexoxical Endarchy on Fri Jul 27, 2018 2:37 pm

roza 88%


_____
Always is always forever, as long as one is one
Inside yourself for your father, all is none all is none all is one
It's time we put our love behind you, the illusion has been just a dream
The valley of death and I'll find you, now is when on a sunshine beam
avatar

Posts : 4814
Join date : 2014-10-28

Re: Topik za prave levicare

Post by bela maca on Fri Jul 27, 2018 3:09 pm

Ja isto Trocki, 91%. Marks 85%, Staljin 5%


_____
iambic pentameter is my bitch!
avatar

Posts : 1558
Join date : 2016-10-04

Re: Topik za prave levicare

Post by Sotir on Fri Jul 27, 2018 3:22 pm

На крају ће Филипенко да испадне најслабији комуниста.
avatar

Posts : 6573
Join date : 2012-02-10

Re: Topik za prave levicare

Post by Quincy Endicott on Fri Jul 27, 2018 5:23 pm

To je zato sto je Filipenko nacional-boljsevik


_____
Veteran of two wars.
Father of nine children.
Drowned in the Caspian Sea.
avatar

Posts : 14338
Join date : 2014-12-01

Re: Topik za prave levicare

Post by Filipenko on Fri Jul 27, 2018 7:56 pm

Ako je Lenjin najslabiji komunista, sa zadovoljstvom ću provoditi vreme u tom društvu 
avatar

Posts : 10091
Join date : 2015-11-22

Re: Topik za prave levicare

Post by Gargantua on Tue Aug 14, 2018 7:57 pm

Šta da se radi? 11 Teza za novu levicu

TODOR KULJIĆ
13/08/2018

Spoiler:


PRVA

Treba sistematski, a ne sporadično, problematizovati snažno orkestriranu ideologiju neoliberalizma čija teologija matematike postaje univerzalna vera, novo ekumensko jevanđelje sa nekoliko čarobnih reči kao sto su globalizacija, tržiste i tranzicija (Bourdieu). Kao posledicu slabosti levice treba razumeti i to što je danas kapital preuzeo monopol na multikulturalizam i internacionalizam, a levica se vezuje za nacionalni identitet? A cilj demonizacije poraženog socijalizma je rat protiv socijalnih tekovina 20. veka, protiv civilizacije povezane sa socijalnom državom. Denunciranje utopije olakšava trijumf bankarskog neoliberalnog mišljenja u kom su novac i profit mera svih stvari. Neoliberalna Evropa bankara počiva na novom spoju nacionalnog i liberalnog – etnokratskom liberalizmu. Treba prozreti moralizaciju međunarodne politike koju sledi Zapad sa ljudskim pravima na svojoj zastavi u „demokratskim krstaškim ratovima“ (Hofbauer), ali ne zarad nacionalističkih nego socijalnih interesa. Iza fasade kosmopolitskih misija kriju se stari imperijalistički motivi i međudržavni odnosi patrona i klijenta. U kritici imperijalizma levica treba da pažljivo uočava kada se nacionalno izrabljivanje podudara sa klasnim.

DRUGA

U tom cilju važno je dekonstruisati antitotalitarnu retoriku koja je zajednička inače prilično suprotstavljenim strujama srpske ekstremne desnice (SRS), konzervativnim nacionalistima (DSS) i umerenoj nacionalnoj i anacionalnoj desnici (DS,LDP). Naime, uprkos normalizaciji kapitalizma i nacionalizma, oba termina još uvek su nepopularna za ugradnju u lični i grupni samoopis. Nacionalizam je kostimiran kao patriotizam, a kapitalizam kao demokratija i tranzicija. Nacionalisti sebe nazivaju patriotima, a liberali i konzervativci sebe smatraju demokratama legalistima i antipopulistima. Misliti da je nelagoda zbog ranije levičarske prošlosti u strukturi novog društvenonaučnog revizionizma bio bi površni psihologizam. Biračka masa osiromašenog društva ne prihvata otvorenu kapitalističku retoriku, pa je sigurnije nastupati preko zalaganja za demokratiju, a ogoljeni nacionalizam takođe je pouzdanije neutralizovati kao nesebični patriotizam. Već dvadesetak godina je simbolički vrh patriotizma Kosovo, a izborne kampanje nezamislive su bez zaklinjanja u Kosovo. Teritorijalna nesigurnost državne terirtorije jeste glavna hrana nacionalizma. Što je u državnom pogledu Kosovo za Srbiju sve više postajalo virtuelna realnost, to se lakše «patriotizovalo» i instrumentalizovalo. Uz to je kosovizacija srpske kulture olakšavala njenu klerikalizaciju. Uz kosovsku, danas u Srbiji dominiraju dve vrste naracija sa snažno osmišljenim kontinuitetom: etnocentrična i antitotalitarna. Obe treba prozreti. Ni kod jedne nije uravnoteženo samoviđenje i viđenje Drugog. Razlike su uvek povučene na štetu Drugog. Drugi je ili neprijatelj Srba ili boljševik. Asimetričnost procena kod obeju struja ogleda se u neskrivenom pripisivanju pozitivnih crta ili normalnosti svojoj grupi, a negativnih ili abnormalnih Drugome. Nove asimetrije prerasle su u ortodoksiju poslesocijalističke kulture sećanja. Zato što tobože svaka težnja za radikalnim rešenjem socijalnog pitanja goni u utopiju i teror, osiromašenim slojevima nude se legalizam i privatizacija kao metadon u borbi protiv realne droge nacionalizma. Ogoljena ideologija procedure prepušta socijalno pitanje ultrakonzervativcima koji uspešno manipulišu nezaposlenima i siromašnima. I ovde kao ključnu ideologiju treba markirati etnokratski liberalizam.

TREĆA

Na opštem idejnom planu treba sistematski raditi na razdvajanju levice od nacionalizma. Demokratiji nije potrebno mentalno ukorenjivanje u naciji kao prepolitičkoj sudbinskoj zajednici. Za one koji su lojalni poreklu demokratija jeste debata uglavnom oko procedure, nacionalni interes je neprikosnoven, a kapitalizam uglavnom bezalternativan. Za levicu, pak, društvenoekonomska jednakost jeste preduslov međunacionalne jednakosti, a ne obrnuto. Zato je prioritet levice skandalizacija protivrečnosti kapitalizma, a ne isticanje žrtve vlastite nacije. U protivnom će ispasti da srpske vrline leže u srpskoj krvi. Imperijalizam velikih nikako ne može biti pokriće šovinizma levice malih naroda. Danas je normalizacija nacionalnog hegemona retorika u sprečavanju internacionalne prosvetiteljske normalnosti. Čak i kada je pozivanje na nacionalni interes operativno i politički korisno, u strateškom smislu to ne može biti cilj levice. Treba pronaći socijalno u nacionalnom i razdvojiti protest protiv bede od mržnje prema drugom narodu. Treba problematizovati etnocentričnu istoriju koja polazi od dogmatskog poimanja najviše vrednosti patriotskog angažmana. Možda je najjeftinija vrsta ponosa upravo nacionalni ponos. Nije to ponos na lična svojstva i zasluge, već na ono što se sa drugim deli. Šopenhauer je primetio da samo onaj ko nema ničega na čega se može ponositi, služi se poslednjim sredstvom, nacijom kojoj pripada i u tome vidi patriotizam. Kada ovaj ponos nije agresivan može biti normalna sastavnica patriotizma. Međutim, danas je salonski pojam patriotizam najčešće umiveni nacionalizam. Kod šovinizma je još više od toga patriotizam maska neodarvinističkog nacionalizma, a kod fašizma je to odbrana od nečiste krvi. Da bi stvari bile jasnije treba razdvojiti slepi od kritičkog patriotizma: prvi se raspoznaje po tome što tvrdi da je moja nacija uvek u pravu i da se uvek brani, kritički patrioti misle da i vlastita nacija može biti agresor i činiti zločine. Ne treba posebno isticati da je danas slepi patriotizam u ekspanziji, dok je kritička kultura sećanja akademski marginalna. Nacionalna slika prošlosti lako se konstruiše u nizove događaja narativno struktuiranih po političko-emotivnim kriterijima i kostimiranih selektivnim izvorima. Ovo svojevrsno rasulo uma treba jasno raspoznati samorefleksijom, negovanjem sposobnosti da i sebe sagledavamo kritički. Metodološki racionalizovana empatija razvija sposobnost sagledavanja problema iz perspektive Drugog. Koliko god zvučalo utopijski, treba okupljati antišovinističke struje, ali ne u nostalgičnu zajednicu sećanja, nego u sasvim realnu kritiku postojeće rebalkanizacije. Pitanje svih pitanja je suočavanje sa vlastitim, a ne tuđim nacionalizmom. Svaki nacionalizam neosetno preko slepog patriotizma prelazi u šovinizam i fašizam. Stav da je moja nacija uvek žrtva treba potiskivati stavom da smo svi žrtve. Treba odozdo pripremati svest o potrebi stvaranja bar kulturnog južnoslovenskog bloka, kao brane protiv vazalnog statusa protektorata novih banana država. Današnji ponos na nezavisnost vlastite banana države treba pretvarati u stid zbog dodvoravanja imperijama. Kada Hrvati javno odbace «Danke Deutschland», a Srbi nadu u Rusiju stvoriće se pretpostavka za snažnije povezivanje jezički i kulturno srodnog prostora. U svetlu nove vazalnosti treba se zapitati da li je Jugoslavija bila srpska iluzija i hrvatska tamnica ili protivrečna država sa kojom se ipak moglo samostalno ići u svet?

ČETVRTA

Zato što je antititoizam probojni slogan antikomunizma treba ga dekonstruisati. Titoizam ne može biti uzor modernoj levici, ali treba imati na umu da je u svom vremenu u Evropi to bio ugledni i neupadljivi autoritarizam smešten između brežnjevizma i frankizma. Demokratska levica treba da bude kadra da se suoči sa senkama svoje prošlosti, a da pri tome ne sklizne u apologiju kapitalizma. Danas mediji svladavaju složenost dešavanja na taj način što personalizuju važna zbivanja, tj. vezuju ih za markantne ličnosti. Da bi se haotičnost dešavanja redukovala nužni su glavni krivci. Masmedijski posredovani antititoizam prihvatan je kao koristan samoopis mnogih iskonstuisanih disidenata i fiktivnih žrtava socijalizma. Realne žrtve Titove politike po pravilu nisu toliko solunašile (isticale ranije zasluge i stradanje). Antititoizam je važniji sadržaj samoopisa kod bivših aktivnih komunista, nego kod realnih stradalnika iz doba socijalizma. Najopštije govoreći otuda što je antitotalitarizam potisnuo antikapitalizam, kao i zbog toga što je antifašizam nacionalizovan i iznuđen, a anti-antisocijalizam iščezao. Demonizovani socijalizam sabijen u antititoizam početkom 1990-ih bio je aktivna poluga rata skoro kod svih zaraćenih strana, ali ni kasnije nije izgubio aktuelnost kod pravdanja «nacionalne demokratske tranzicije». Oslobađanje od komunizma, «more i brozomore», bio je ključni moralnopolitički uslov ustoličenja nove prošlosti i prohodnosti političkog žargona (od nacionalne levice, preko raznih struja konzervativnog šovinizma do liberalnih kritičara nacionalizma). Povezujući raznorodne struje antitotalitarizam je blokirao kritiku etnocentrizma. Sprečavao je slojevitiji odnos prema socijalizmu i problematizovanje ključnih etnocentričnih naracija kod domaćih kultura sećanja. Raščaravanje procesa preusmeravanja antifašizma u antitotalitarizam učinilo bi prozirnijim hegemonu detraumatizacija i relativizaciju fašizma. U tom smislu treba uočiti apriorizam kod ocene revolucije kao kriminalnog čina i kod gledanja da je utopija o besklasnom društvu nužno vodila teroru. Danas se fundamentalistički kritičari socijalizma raspoznaju i po tome što detronizuju Francusku revoluciju iz 1789. pravolinijski je vezujući za Oktobarsku. Uprkos raširenom neselektivnom revolucionarnom teroru, teško je reći da su Francuska i Oktobarska revolucija bile ogoljeno bezidejno nasilje, puč ili kriminalni čin. Složenost zbivanja će se sačuvati ako se ima na umu da su pomenuti preokreti bili nasilna nadoknada sprečenog razvoja. Iako se u savremenoj kulturi sećanja (lakše nego u komunističkoj) u revolucijama raspoznaju teror, eshatologija, utopija i iluzija, ipak to nije bila suština ovih revolucija. Naravno da se sa neoliberalne osmatračnice ne može kod revolucija videti protest protiv bede, klasne nejednakosti i zasićenost verskom manipulacijom i ratom. Levica se samo otvorenim suočavanjem sa senkama revolucionarnog terora, a ne njegovim pravdanjem, može odupreti pokušaju da se epohalni revolucionarni preokreti predstave kao monstruozne iluzije. Opovrgnuta je eshatološka svest da je socijalizam konačno stanje društva, ali ne i činjenica da je socijalizam osigurao najduži period mira u Evropi. Uprkos svemu, tek odlučno odbacivanje tople nostalgije za prošlim socijalizmom, koja neosetno parališe, može omogućiti hladnije i oštrije raspoznavanje uzroka zašto je »poslesocijalistički kapitalizam u Istočnoj Evropi kriminogen i korumptivan« (Vidojević). Istinska generacija koja nosi novo nije nostalgična niti pominje dobra stara vremena. Ali i restaurativna generacija može živeti u lažnoj svesti da donosi novo, kao što to misli generacija iz 1990-ih ne videći da je samo obnovila nacionalizam, kapitalizam i religiju.

PETA

Što je diferenciraniji odnos prema socijalizmu, to je oslobodilački trijumfalizam neoliberalizma prozirniji, a sadašnjost problematičnija. Samoupravljanje i nesvrstanost su nadideološke ideje i nisu vezane samo za jednopartijski režim. Nije ironija istorije to što danas nesvrstanost brane Toma Nikolić i Stipe Mesić, već je to rezultat i nemoći levice. Istražiti narativnu tehnologiju konstruisanja mračne prošlosti i njeno masmedijsko širenje odozgo, podjednako je važno koliko i ispitivanje zašto se ova slika lako prihvata u prostoru opterećenom viškom prošlosti. Slavnu prošlost treba demonumentalizovati, a iskonstruisanu mračnu prošlost destigmatizovati. Svuda gde je kapitalizam bezalternativan socijalizam je satanizovan. Tome nasuprot, čim se dopusti da kapitalizam ima alternativu, odmah i slika socijalizma postaje složenija. Lišen kontrastne demonske socijalističke prošlosti i ostrašćenog antititoizma balkanski etnocentrizam bio bi verovatno manje delotvoran i eksplozivan. Nije teško razumeti da je najteže upotrebljiva složena višeslojna prošlost, jer zbunjuje i otima se instrumentalizovanju. To još više važi za levicu, koja mora biti kadra da se suoči sa autoritarnim stranama titoizma, ali ne na antitotalitaran način. Dekonstruisati titoizam s leva, a ne zdesna, znači istaći antiautoritarnu kritiku titoizma i partijske birokratije iz 1968. godine koju preobraćeni 68-ši danas vide kao romantičnu iluziju. Revolucionarni studentski pokreti iz 1968. bili su akteri poslednjeg međunarodnog potresa kapitalizma u SAD i u Zapadnoj Evropi koji su doveli u sumnju mnoge obmane «slobodnog sveta» i «društva izobilja» (Milić). U Beogradu je Tito 1968. javno pominjao svoju ostavku, a partijska birokratija je bila u panici. Nemir se probio kao prva građanska dužnost. Nemački studenti su prozivali roditelje zbog nacizma, beogradski studenti zbog birokratizma. U generacijskom pogledu 1968. je bila kosmopolitsko osvešćivanje mladih, dok su 1990-te bile reakcionarni zaokret ka nacionalizmu i religiji. Antiinstitucionalna i antikapitalistička 1968. obeležila je zvezdane trenutke neposredne, a ne forumske demokratije na Berkliju, Sorboni i Berlinu, ali i na jugoslovenskim univerzitetima koji su pokazali da je demokratija kao proces stalnog učenja solidarnog saodlučivanja spojiva sa revolucionarnim aktivizmom. Tome nasuprot, povratak kapitalizmu tražio je harizmatizaciju legalizma – prerušenog birokratizma. Novi legalizam počiva na premisi o normativnoj snagi faktičkog, a demokratija, samo naizgled javna, svedena je na forumsku trgovinu stranačkih vrhova.

ŠESTA

Solidarna i demokratska samouprava, a ne forumsko ili decizionističko dekretiranje, nije samo antiteza neoliberalizmu nego i cezarizmu čiji hilijazam počiva na emocionalizaciji rata. Zato je naredni važan uslov usložnjavanja slike prošlosti potiskivanje ratnocentričnog sećanja. Naime, viđenje svoje grupe kao žrtve uverljivije je kada se prošlost centrira oko ratova, a ne oko perioda mirnog razvoja. Istorija 20. veka piše se pretežno sub speciae ratova, premda su na Zapadnom Balkanu tek 15 od 100 godina u 20. veku bile ratne godine. Ratovi jesu razvojne prekretnice, ali oni su u središtu istoriografije više kao markantni simboli smisla, pre svega oslobođenja (nacionalnog, klasnog). Isticanje ratova, a ne perioda mira, jeste mehanizam redukcije složenosti haosa balkanske prošlosti i osnova periodizacija (predratni, posleratni, međuratni). Još više od toga, rat je simbol slavne prošlosti (koja bez stradanja to ne može biti), a u ratu se lakše prostor sećanja deli na javne prijatelje i neprijatelje nego u miru. Ne treba zaboraviti da se na Balkanu 1990-ih podjednako ginulo i liferovalo pod plaštom zaštite nacionalnog interesa, pravne države i borbe protiv komunističke izdaje i jednoumlja. Ratni profiteri lako su se patriotizovali, a šok globalizacije dodatno je zamagljavan oružanim građanskim ratom i pratećim građanskim ratom sećanja. Da je bilo uticajnije gledanje da je mir, a ne rat na ovim prostorima bio istorijski, domovinski ratovi 1990-ih bili bi apsurdni, a ne monumentalni. Ratni kriminal je patriotizovan i otuda što je poluvekovni mir svuda ocenjivan kao nacionalno propadanje.

SEDMA

Treba odlučno i uporno razotkrivati čvornu protivrečnost savremenog kapitalizma između verbalne jednakosti i realne nejednakosti. Na jednoj strani je inflacija zalaganja za dijalog, pluralističku jednakost i legalizam, a na drugoj je realna i opora nejednakost kapitalizma. Mediji su prepuni «demokratskih» debata, a naličje je ogromna nezaposlenost. Hegemona retorika tobožnje pluralističke jednakosti zamagljava realnu društvenoekonomsku nejednakost normalizovanog kapitalizma. Nema kritične mase levičarskih intelektualaca koji bi analitički, a ne politički, pokazali da kod nas nisu samo pukli novi vidici, nego se digla i nova magla. Razbiti je znači da umesto normalizacije nejednakosti, ove treba skandalizovati. Kako? Treba najpre dekonstruisati emfatičnu i romantičnu viziju tranzicije i tranzicijski fundamentalizam kao jedinu osnovu velikih očekivanja od EU. Važna osnova tranzicijske tople osećajne zajednice nadanja je satanizacija socijalizma. Oduvek je onaj ko je gradio poredak morao stvarati strah od haosa. Danas ko gradi kapitalizam mora stvarati strah od socijalizma. Nove socijalne nade su uprte u legaliste, tranziciju i EU. Svako se nada da će imati vlastiti dućan, pa tako kapital lakše postaje human. Oskar Negt dodaje da nedostaje rad na zaoštravanju. Ne radikalizati niti dramatizovati situacije, nego stvarnost treba tako analizirati da društvene protivrečnosti postanu skandalozne. To je smisao rada na zaoštravanju, čime bi se sprečilo otupljivanje protivrečnosti kapitalizma. Prosto rečeno treba prozreti cinizam vladajućih koji nažalost ima racionalni sadržaj: bolje biti eksploatisan, nego nikada eksploatisan. Lako je uočiti potencijalni strah od nezaposlenosti koji postoji kod zaposlenih, kao i kod miliona nezaposlenih. To je egzistencijalni strah da se bude izgnan iz društva gubljenjem radnog mesta. To povećava spremnost za prilagođavanjem i za tim da se bude eksploatisan. Ni preduzetnici, a ni njihova država ne uklanjaju ovaj strah, već manipulišu njim. Levica treba da ovaj strah preusmeri u proces izoštravanja društvenih protivrečnosti. A to znači da u širenju EU na Istok treba videti ne samo kosmopolitizaciju, nego i ekonomsku kolonizaciju, a tajkune koji se predstavljaju kao novi investitori treba markirati kao privredni polusvet (Hofbauer).

OSMA

Ne manje odlučno levica treba da se prirodnopravnom premisom da je nezaposlenost patološka, a ne normalna pojava suprotstavi refrenu neoliberalnih fundamentalista da je prošlo vreme full time job i da je u jezgru “tranzicijske pravde” part time job. Samovolja kapitala lišena otpora levice i sindikata decizionistički zaoštrava eksploataciju legalizujući otvorenu samovolju kapitalista kod otpuštanja zaposlenih. Ako se složimo da je uposleni rad bitan segment samoopisa čoveka, onda treba bez okolišenja reći da je nezaposlenost akt nasilja i napad na integritet čoveka. Danas čovek ne može osigurati radno mesto za čitav život, pa mu je radna biografija pocepana. O društvenoj strukturi treba danas razmišljati u svetlu novih pocepanih radnih biografija nezaposlenih i privremeno zaposlenih. Francuski sociolog A.Turen (Tourene) je skoro uočio da je na delu tendencija raslojavanja društva na tri dela: prva trećina je stabilna i privilegovana sa garantovanim radnim mestima i kreće se na relativno visokom životnom nivou. Život druge trećina radno sposobnog stanovništa, koja je u porastu, sve je nestabilniji. Sve više je privremenih ugovora koji se ne produžavaju i radnih odnosa koji ne omogućavaju preživljavanje. Pojačana socijaldarvinistička borba za preživljavanje postaje osnova opasnih ekstremizama. Poslednju trećinu čini sve brojnija armija “trajno suvišnih”. Neoliberalna ideologija smatra normalnim novi društvenoekonomski socijaldarvinizam. Nacionalizovanjem sukoba ona još više sprečava skandalizovanje obnovljenog kapitalizma. Neće se preterati ako se kaže da današnja levica visi u vazduhu, jer su iščezle vrednosti demokratskog socijalizma, društvene pravde i solidarnosti. Oskar Negt podvlači da je demokratski socijalizam reformski proces u demokratiji, otvoren, ali ne besciljan. Smera alternativnoj celini i traži privrednu demokratiju. Društvena pravda, solidarnost i demokratski socijalizam nisu muzejske ideje. Štaviše vrlo su aktuelne. U globalizaciji su po prvi put društvo i delatni pojedinac postali u celini privesci kapitala i tržišta. Zaposlenima treba dosta empatije da shvate da je nezaposlenost akt nasilja, udar na telesni i duhovni integritet, porobljavanje sposobnosti i znanja koje je mukotrpno sticano u porodici i školi i da ona izaziva teške poremećaje ličnosti. Rečju, kapital uzima dostojanstvo pojedincu. A dostojanstvo nema cenu (Kant).

DEVETA

Zato treba reafirmisati ideje solidarnosti, demokratskog socijalizma i samoupravljanja. Levici je potreban rad na zaoštravanju društvenoekonomskih protivrečnosti, umesto njihovog otupljivanja preko apsolutizacije nacionalnog interesa ili maglovite legalističke retorike. Zaboravlja se da je demokratija kao oblik željenog uređenja procesno stanje koji se mora stalno učiti i obogaćivati. Ne jednom za svagda zatvarati u konačne najčešće verbalne konstitucionalne i legalističke kanone, nego stalno tragati za novim spojem društvene sigurnosti, zaposlenosti i zakonske jednakosti. Ohrabrena nestankom evropskog realnog socijalizma globalizacija je pustila duh iz boce, neoliberalni duh preduzetništva i dobiti. Suma preduzetničkih dobiti izjednačava se sa dobrobiti celog društva, a podvlašćeni prihvataju ovu političku samoobmanu, jer nema alternativnih vizija poželjnog društva. Realno ispada kao jedino moguće. Zaboravlja se da je istorijsko iskustvo više puta ubedljivo pokazalo da se moguće ne može dosegnuti, ukoliko se stalno ne stremi nemogućem. Ne samo što su bivši komunisti kao Fransoa Fire (Furet) najzaslužniji za to što je utopija nakon sloma Hladnog rata degradirana na opasnu iluziju, nego se njima najviše i veruje jer su tobože upravo oni proživeli utopiju. Doduše i bez normativne perspektive lako se može uočiti sve dublji jaz između siromašnih i bogatih, centra i periferije i sve oštrija klasna polarizacija u sferi obrazovanja. Elitni univerziteti potrebni su državi kao instrument za rešavanje krize (O. Negt). Na drugoj strani univerziteti napuštaju vlastitu humanističku i univerzalističku ulogu i srozavaju se na nivo proširenih stručnih škola. Po prirodi stvari bezalternativnost kapitalizma guši kriterije izvan profitne racionalnosti. Tehnokratsko i menadžersko sužavanje obrazovnih sadržaja i ideologija modula (Negt) sužavaju slobodu kod naučnih istraživanja. Nema kritične mase levičarskih intelektualaca niti kritike otuđenja: radosni relativizam postmoderne degradira teoriju o otuđenju na teleološku veliku priču i hazardnu utopiju. Prozirno je Deridino svojatanje Marksovog načela kritike svega postojećeg jer ova dva pisca deli tanka crvena linija – potpuno različit odnos prema bezalternativnosti kapitalizma. Ne treba dozvoliti da u sociologiji Froma (Formm), Marksa i Milsa (Mills) potisnu Derida (Derrida), Gidens (Giddens) i Hajek (Hayek). Samo se uz prosvetiteljske autoritete može uspešno pokazivati da nema razvijene pluralističke demokratije bez visoko institucionalizovane socijalne pravde, jakih sindikata, zaštite nezaposlenih i deklasiranih ne samo na državnom nego na međunarodnom nivou. Dok multinacionalni kapital udruživanjem osvaja tržišta, udruživanje levice na međunarodnom nivou jeste uslov socijalnog oslobađanja. Veberovski rečeno reč je o razlici između nebratske i bratske kosmopolitizacije. Enormne nejednakosti lako se šovinizuju pa se javlja globalizacijski socijalfašizam kao verzija etnokratskog liberalizma: pravna država i socijalni program, ali samo za pripadnike moje nacije. O strancima neka brinu nevladine organizacije. Naravno da se više materijalne jednakosti ne sme kupovati sužavanjem demokratije. Ali za to je potrebna solidaristička politička kultura umesto takmičarske koja veliča i rasterećuje uspešne «dobitnike» tranzicije, a «gubitnike» opterećuje i goni šovinističkoj desnici. Socijalizam 21. veka treba da poštuje pluralizam svojinskih oblika, ali mu je prioritet solidarnost i puna zaposlenost. Nije cilj ravnoteža kapitalizma preko socijalne države, nego borba protiv razorne kolonizacije društva logikom nemilosrdnog tržišta. Treba skandalizovati globalizacijski fundamentalizam koji regulaciju prepušta nekontrolisanom tržišnom takmičenju.

DESETA

Ponajmanje treba kritiku divljeg tržišta prepuštati crkvi koja institucionalizovanu eksploataciju zamagljava govorom o odsustvu bratske ljubavi. Treba jasno reći da onostrano ne može biti oslonac morala. Solidarnost koja počiva na racionalnom otkrivanju svetovnih izvora nejednakosti ne treba mešati sa zagovaranjem ljubavi prema bližnjem kao ključom spasenja i istinske veze sa bogom. Unutar savremene retradicionalizacije crkvu treba jasno raspoznati kao organizaciju iracionalnog izbavljenja sa monopolom na davanje milosti. Ne samo što crkva nakon sloma socijalizma ne uskraćuje milost novim vladajućim grupama, nego glavne puteve spasenja traži upravo unutar interesa vladajućih. Nema značajnijeg političkog skupa niti početka proizvodnje bez posvećenja. Da bi vlast stranaka ili ekspanzija kapitala bila manje prozirna kao puka moć novca, stranke i firme moralizuju svoju aktivnost preko ritualne veze sa onostranim. Popovi, kao profesionalni posrednici u postizanju spasenja, blagosiljaju akumulaciju, a zauzvrat crkve dobijanju donacije. Postojanost u uživanju milosti osiguravaju raznovrsna posvećenja i stranačke i preduzetničke krsne slave. Nema popova na radničkim štrajkovima, ali su neizostavni na nacionalnim i stranačkim skupovima i slavama tajkuna. Kao nekada i danas u retradicionalizovanoj Srbiji imućni stoje u milosti božjoj, a pokorno trpljenje oplemenjuje podvlašćene. Levica ne treba da dekonstruiše religiju kao privid spasenja, nego kao polugu pravdanja sistemskih nejednakosti kapitalizma.

JEDANAESTA

U ovom zadatku nužna je kritička sociologija koja treba da razvija sistemsku kritiku hegemonog duha vremena, a ne da bude socijalna tehnologija ili moralističko kritizerstvo. Do skora je ova nauka bila sinonim kritičke nauke, a od skora je sve više društvena tehnologija koja usavršava preduzetnički duh i domišlja tranziciju, umesto da se bavi osmišljavanjem prepreka privatizaciji i komercijalizaciji i jalovoj politizaciji svakodnevnog življenja. Danas se javna upotreba uma svodi na apologiju slobode preduzetništva, tranzicije, verbalističku odbranu pravne države i nacionalnog interesa. Socijalnu državu je ugušio legalizam, tržišna konkurencija je ubila solidarnost, a nacionalizam je postao kriterij patriotizma. U svim sferama probija se reč leader kao oznaka pobednika u konkurenciji i trci za dobiti, a profitabilnost je postala skoro kriterij moralnosti. Sociološko prosvećivanje treba da razgrne maglu novih pojmova koja se digla pošto su pukli novi vidici sa slomom realnog socijalizma. Tek kada se to učini može biti vidljiva celina novih nejednakosti, a ne samo njen epifenomen – beda. Videti celinu znači oštro markirati nove izvore kapitalističke nejednakosti i prozreti njihovu ideologizaciju. Za početak to znači normativno prevrednovati neoliberalnu terminologiju: tranziciju treba čitati kao put ka nejednakosti, legalizam kao moralizam privatizacije, a Evropsku Uniju ne kao bratsku «veliku porodicu» , nego i kao nebratsko društvo neravnopravnih. Ako se lični uspeh može meriti profitom, društveni napredak svakako ne može. Prosvećivanje ove vrste nije lako jer levičarska inteligencija ne može poljuljati epohalnu svest bez snažne društvene snage. Pre toga levica mora definisati vlastitu odgovornost za činjenicu da kapitalizam ispada danas sve normalniji i nedužniji kao i za to što se kapital ne otima više samo demokratskoj kontroli nego je imun od svake sistemske kritike. Levičarsku kritiku svakako otežava nova planetarna etika i novi moralni patos planetarne svesti kao kontekst novog spasenja. Nije lako problematizovati zov za novim milenijarizmom koji iskazuju globalizacija, internet, ekologija, slom komunizma i multikulturalnost. Novi globalni sklop olakšava novo moralizovanje bezalternativne sadašnjice. Treba precizno raspoznati središta novog moralizma zato što svaki moralizam sužava mišljenje, a onaj ko priziva moral nije spreman da uči. Moralizam apsolutizuje moralna načela ili ih primenjuje strogo i isključivo u kritici društvenih odnosa. Ekstrem je moralni fundamentalizam, koji polazi od simetrije prava i dužnosti, pa u kritici meša pravne i moralne imperative. Pri tome zaboravlja da je kod prava drugačija uloga slobode nego u moralu. Osim toga, kada se teorijski problemi preobražavaju u moralne, redukcija društvene složenosti dodatno se relativizuje zato što moralnopolitička načela nisu svuda ista. Moralistička redukcija globalnog kapitalizma je dvojaka. Iskazuje se u njegovoj kritici, ali i u apologiji. Prenaglašena prodika o nečoveštvu kapitalizma i nostalgija za socijalizmom vidljivi su kod dela levice što sputava promišljanje i prodornost analize, a može biti i pravdanje nerada. Ne treba se bojati da će potiskivanje moralističkog lamenta ove vrste ublažiti oštricu kritike kapitalizma. Naprotiv, lišiće je toplog sećanja i melanholične nostalgije koja sprečava shvatanje promena u razvoju kapitalizma (Vuletić). I levica mora biti načisto s tim da globalizacija zbližava i podstiče razmenu iskustva. U novom vremenu levičari se moraju suočiti sa vlastitom prošlošću (ekonomskim neuspesima i političkim nasiljem) koju je svojevremno zamagljavala upravo hipermoralistička kritika kapitalizma. Socijalizam 21. veka ne može biti zatvoren sistem, nego otvoren prema globalizaciji. Dakle, ne prazna vizija, opasna utopija koja zavodi, niti istorijska nužnost, nego istorijski utemeljeni horizont smisla i alternativni regulativni princip savremenom kapitalizmu. Moralizam neoliberalizma je drugačiji i iskazuje se direktno i posredno. Ekonomska sloboda je preduslov političke slobode, a to što bogati kupuju glasove, a u divljem kapitalizmu drogu i ljude tumači se kao deformacija, a ne kao struktura neoliberalizma. EU se moralizuje balkanističkim diskursom: kritikom etničkog čišćenja, diktature, rata, haosa, Bosne i Balkana. I njen neoliberalizam polazi od procedure i pozitivnog prava kao vrhovnog kriterija pravednosti, a zapostavlja prirodno pravo i zaboravlja da i pravo podleže moralnoj oceni. Pravda se legalnošću postupka, čime moralizuje pozitivno pravo jer legalnost poistovećuje sa legitimnošću. Izbori su kruna legitimnosti, ali se malo ko pita o izbornoj manipulaciji bogatih koji finansiraju kampanje i stvaraju „legalne“ ustanove. Lako je uvideti da upravo otuda što je kadar da novcem nametne izbornu volju, neoliberalizam ne strepi od pluralizma. Najčešće je reč o verbalnom pluralizmu, jer se u realnosti na razne načine propisuje tvrda skala vrednosti centrirana oko slobode akumuliranja. Kada se težnja za jednakošću denuncira kao totalitarna prirodno pravo neosetno otvara prostor pravnom decizionizmu. Odluka ostaje legalna i kada je stečena manipulativnom podrškom podvlašćenih i sumnjivim novcem na izborima. O njoj se ne može raspravljati jer su nestala dublja prirodnopravna načela legitimnosti. Lišen smetnji prirodnopravne kritike nakon urušavanja evropskog socijalizma neoliberalizam antitotalitarnom retorikom oktroiše ključne vrednosti epohalne svesti i političke korektnosti. Naizgled pluralistički i samorazumljiv, neoliberalni moralizam koji gospodari javnim diskursom u temelju je represivan. Zalaganje za demokratiju, pravnu državu, «nevidljivu ruku» tržišta i sveopštu privatizaciju ne brani doduše drugome da drugačije misli, ali neslaganje uspešno marginalizuje snagom novca. Ugovor koji garantuje samo part time job uvećava slobodu, ali vlasnika kapitala. Reč je o represivnoj toleranciji bogatih za čiju jednakost pred zakonom i danas važi ono što je rekao Anatol Frans (France): to je jednakost koja podjednako zabranjuje bogatima i siromašnima da kradu hleb i u istoj meri dopušta bogatima i siromašnima da spavaju ispod mostova. Slep je onaj koji vidi izvitoperavanje liberalizma u okolnosti da maksimalizacija profita i privatizacija katkad prelaze u amoralni decizionizam i brutalni socijaldarvinizam. Naprotiv, reč je o prirodnoj evoluciji liberalne konkurencije lišene solidarnosti u rasizam i fašizam. Trgovina robljem u SAD i Brazilu u 20. veku i nemački nacizam podjednako su uverljivi istorijski primeri doslednih do ekstrema razvijenih načela kapitalističke konkurencije. Brutalna priroda liberalizma je krajem 20. veka iznova normalizovana jer je globalizovani kapitalizam razorio društvene veze (sve se može kupiti) i uvećao potencijal nasilja. Nestanak socijalne države goni vladajuće grupe da više ulažu u troškove bezbednosti jer raste kriminal izazvan bedom, a oružane pljačke postaju zarazni rizični način stvaranja početnog kapitala. Realno lagano prima status jedino mogućeg, a bezalternativnost lakše stiče normativno pokriće i zbog degradacije utopije na opasnu fikciju. Malo je verovatno da će se kapitalizam spontano civilizovati, tj. da će vremenom stvoriti uslove pod kojima će ljudi moći dostojanstveno raditi i živeti, ako je vizija levice, kao suma neprolaznih večnih ljudskih ideala (društvene pravde, solidarnosti, slobode za potčinjene, pomoći za siromašne) marginalizovana, a konkurencija moralizovana? Ako je globalizacija nepovratan proces, koliko se nepravedne nejednakosti može izdržati? Da li je dovoljno samo strpljivo čekati ono što je Hegel u “Filozofiji istorije” raspoznao kao uznemirujući istorijski obrazac: da se civilizacije raspadaju zbog samoubilačkog prenaprezanja vlastitih osnovnih načela? Drugim rečima, hoće li odveć konkurencije spontano stvoriti grobare globalizovanog neoliberalizma? Nepredvidljivi razvoj svakako krije latentnu alternativu, ali njen svesni detonator može biti samo sistemska, a ne reformska kritika kapitalizma.

http://www.noviplamen.net/glavna/sta-da-se-radi-11-teza-za-novu-levicu/
avatar

Posts : 1551
Join date : 2018-03-03
Age : 30
Location : Hotline Vidikovac

Re: Topik za prave levicare

Post by Летећи Полип on Tue Aug 21, 2018 12:37 am



_____
Kasno je mrtvom magarcu karu drkati...
avatar

Posts : 6944
Join date : 2014-10-27
Location : kraljevski vinogradi

Re: Topik za prave levicare

Post by otto katz on Tue Sep 18, 2018 2:19 pm



_____
Разгромили атаманов
Разогнали воевод
avatar

Posts : 8687
Join date : 2014-12-12

Re: Topik za prave levicare

Post by beatakeshi on Tue Sep 18, 2018 2:46 pm

avatar

Posts : 1551
Join date : 2018-03-03
Age : 30
Location : Hotline Vidikovac

Re: Topik za prave levicare

Post by Летећи Полип on Tue Oct 09, 2018 11:51 am

http://www.nspm.rs/savremeni-svet/geografija-kapitalizma.html


_____
Kasno je mrtvom magarcu karu drkati...
avatar

Posts : 4039
Join date : 2016-03-28

Re: Topik za prave levicare

Post by disident on Sat Oct 13, 2018 1:43 pm

https://motherboard.vice.com/en_us/article/43pngb/how-to-make-your-own-medicine-four-thieves-vinegar-collective

The Four Thieves Vinegar Collective is a network of tech-fueled anarchists taking on Big Pharma with DIY medicines.


_____
Admin

Re: Topik za prave levicare

Post by Sponsored content


    Current date/time is Thu Nov 15, 2018 1:29 am