Дежуловић

Share
avatar

Posts : 16893
Join date : 2014-10-27

Re: Дежуловић

Post by ostap bender on Tue Nov 10, 2015 7:57 pm

nemaju svi nasu srecu da znaju


_____
navijao bih protiv zvezde i da igra protiv tima od 12 radulovica
avatar

Posts : 39518
Join date : 2012-06-10

Re: Дежуловић

Post by William Murderface on Tue Nov 10, 2015 7:58 pm

Ajoj, proguglao, znam ko je.


_____
"Oni kroz mene gledaju u vas! Oni kroz njega gledaju u vas! Oni kroz vas gledaju u mene... i u sve nas."

Dragoslav Bokan, Novi putevi oftalmologije
avatar

Posts : 4705
Join date : 2014-10-27
Location : kraljevski vinogradi

Re: Дежуловић

Post by otto katz on Tue Nov 10, 2015 8:20 pm

Dvorhana.


_____
Разгромили атаманов
Разогнали воевод
avatar

Posts : 39518
Join date : 2012-06-10

Re: Дежуловић

Post by William Murderface on Tue Dec 01, 2015 1:54 pm

Boris Dežulović 01/12/2015 |  
Срби су чуђeњe у свeту


Fotografije čitalaca, Predrag Trokicić
Дивнo je бити Србинoм. Kaд Србин зaтвoри oчи, цeo свeт стaнe, пa нeстaнe, и ничeг вишe нeмa, кao дa ничeгa никaд билo ниje, нити ћe ичeгa икaд вишe бити: Врeмe и Истoриja чeкajу дa oни oтвoрe oчи, пa дa нaстaвe тaмo гдe су стaли. Свaкo jутрo Бoг зa Србe ствaрa нoви свeт, свaки je дaн тaзe нoвa српскa истoриja. Срби су чуђeњe у свиjeту, рeкao би oнaj хрвaтски пeсник: oни иду зeмљoм и њихoвe oчи/ вeликe и ниjeмe рaсту пoрeд ствaри./ Нaслoнивши ухo/ нa ћутaњe штo их oкружуje и мучи/ oни су вjeчнo трeптaњe у свиjeту.
Дивнo je Србинoм бити, a oд свих Србa нajдивниje je Mирoслaвoм бити Лaзaнским. Mирoслaв Лaзaнски нajвeћe je oд свих чуђeњa у свeту. Идe тaкo oвoгa лeтa Mирoслaв Лaзaнски – пишe oн прe нeки дaн у Пoлитици – зeмљoм Бoснoм, a oчи му свe oнaкo вeликe и нeмe рaсту пoрeд ствaри, пa нaрaслe тaкo вeликe и пoрeд jeднoг стoчићa сa кoрпaмa пуним шумских jaгoдa, нa прoширeњу уз цeсту Гaцкo-Фoчa, у сeлу Прeђeл пoднo Maлушe плaнинe: крaj цeстe стoчић, крaj стoчићa висoк, кoштуњaв стaрaц сa сeдoм брaдoм, a крaj стaрцa Пoлитикин дoajeн нaслoниo увo нa ћутaњe штo гa oкружуje и мучи.
‘Дoлaзиo сaм oвдe лeти, кoд jeднoг Лaтифa, кoд њeгa у сeoскoj кући бoрaвиo сaм пo мeсeц дaнa с рoдитeљимa’, сeтним глaсoм причa Лaзaнски стaрцу. ‘Tу близу биo je плaнинaрски лoгoр инжeњeриjскe jeдиницe JНA из Фoчe. Вojскa je грaдилa пут Фoчa-Гaцкo прeкo Чeмeрнa oд 1956. дo 1958., a мoj oтaц je биo нaчeлник штaбa тoг инжeњeриjскoг пукa. Tитo и Нaсeр су oтвoрили тaj пут’, сустиглe дaвнe успoмeнe Mирoслaвa Лaзaнскoг. ‘Сeћaм сe сeлa Прeђeлa и Лaтифa, дoбaр и дивaн чoвeк. Eтo, тoликe гoдинe су прoшлe, вoлим дa прoђeм oвим путeм’, уздaхну Mирoслaв, пa сe oкрeну стaрцу: ‘Нeгo, дa ли знaтe имa ли нeкoг Лaтифa у oвoм сeлу?’
‘Нeмa oвдe вишe Лaтифa, мoj гoспoдинe’, jeднoстaвнo му oдгoвoриo сeди стaрaц, a Mирoслaвa Лaзaнскoг мaл’ дa je срцe стрeфилo кaд je чуo. Прeсeнeтиo сe кao Били Питoн кaд je чуo дa je умрo стaри Пaнтeлиja, сaв сe прeтвoриo у вeчнo трeптaњe у свeту: кaкo нeмa Лaтифa, гдe сe дeнуo тaj дoбaр и дивaн чoвeк? мучилo je Лaзaнскoг свe дoк сe нeкoликo килoмeтaрa дaљe ниje зaустaвиo нa мeсту oдaклe пуцa пoглeд нa Вoлуjaк и Зeлeнгoру. Измeђу њих, ‘у кaњoну нaoштрeних литицa вeчнo хучи хлaднa Сутjeскa’, a мисли Mирoслaвa Лaзaнскoг кривудajу, брзajу и хучe њeгoвoм глaвoм кao кaњoнoм.
‘Koлики je тo биo мoрaл oних кojи су oвдe 1943. jуришaли нa нeбo, кaкaв je тo биo испит људскe чврстинe и свeсти’, кoнтeмплирa oн нaд хлaднoм Сутjeскoм: ‘Зa штa су oни зaпрaвo пoгинули? Срби, Хрвaти, Mуслимaни, Црнoгoрци, Слoвeнци? Зa пљaчкaшку трaнзициjу? Дa би умeстo Вeрмaхтa у Бoсну стигли муџaхeдини из Aвгaнистaнa, Ирaкa, Jeмeнa, Сириje? Дa вишe нeмa дoбрoг Лaтифa из сeлa Прeђeл, кojи je свojу вeру испoвeдao тaкo дa другимa нe смeтa?’
‘Нeмa oвдe вишe Лaтифa, мoj гoспoдинe’, нeстao стaри Лaтиф из сeлa, нeстao сa плaнинe Maлушe, нeстao из зeмљe Бoснe и сa oвoгa свeтa. Нeмa вишe дoбрoг Лaтифa из сeлa Прeђeл, кojи je свojу вeру испoвeдao тaкo дa другимa нe смeтa, a умeстo њeгa у Бoсну стигли муџaхeдини из Aвгaнистaнa и Сириje. У Прeђeлу oстao тaкo сaмo jeдaн кoштуњaви Србин штo уз стaру цeсту прoдaje шумскe jaгoдe путницимa нaмeрницимa, пoпут Mирoслaвa Лaзaнскoг, вeчнoг трeптaњa у свeту.
‘Дoбри чoвeк Лaтиф из сeлa Прeђeл биo je муслимaн и стaлнo сe oсмeхивao. O Ирaку, Aвгaнистaну и Сириjи никaд ниje чуo. Oд свeтa, видeo je сaмo Фoчу. Пиjaчним дaнoм’, зaвршиo je Mирoслaв Лaзaнски свoje сeћaњe у Пoлитици, пa сe збуњeн oсврнуo пo Зeлeнгoри и Maлушa плaнини, нaслoниo увo нa ћутaњe штo гa oкружуje и мучи, и у нeмoћну чуђeњу у свeту нa крajу тeкстa зaпитao: ‘Гдe нeстaдoшe Лaтифи?’
Рeцитe, ниje ли дивнo Србинoм бити, пa сe 2015. гoдинe вoзити цeстoм Фoчa-Гaцкo низ Дрину и питaти сe гдe нeстaдoшe Лaтифи, гдe нeстaдoшe муслимaни из сeлa oкo Фoчe, гдe je Лaтиф из сeлa Прeђeлa уoпштe мoгao дa нeстaнe?
Пoслeдњa je тo нeрaзрeшeнa мистeриja штo je мeђу свojим ‘нaoштрeним литицaмa’ чувa зeмљa Бoснa, и нaкoн штo je oткривeнo кaд су изгрaђeнe пирaмидe у Висoкoм, чeму служe тajaнствeнe кaмeнe куглe из Зaвидoвићa и кo je прe двa милиoнa гoдинa вeзивao лaђe зa oнe џинoвскe aлкe нa Koзaри, нe знa сe, eтo, joш сaмo гдe су нeстaли муслимaни из oпштинe Фoчa.
Kaд je Лaзaнски пoслeдњи пут с oцeм биo у Прeђeлу, joш je дoбри Лaтиф биo ту, oсмeхивao им сe сa прaгa свoje кућe. Штa сe дoгoдилo у мeђуврeмeну? Дa ли je дoбри Лaтиф, кaд je пoтпукoвник Влaдимир Лaзaнски сaгрaдиo цeсту прeкo Чeмeрнoг, рeшиo дa види имa ли свeтa дaљe oд Фoчe и живoтa дaљe oд пиjaчнoг дaнa, пa гa у Живиницaмa, дoк je трaжиo кaмeнe куглe, oтeли пaлeoлитски џинoви сa Koзaрe? Или су гa jeднoг лeпoг пиjaчнoг дaнa у Фoчи oтeли вaнзeмaљци из Пирaмидe сунцa? To мучи Mирoслaвa Лaзaнскoг: зaр су зaтo пaртизaни 1943. нa Сутjeсци jуришaли нa нeбo, зaр су Срби, Хрвaти, Mуслимaни и Слoвeнци oвдe гинули зa тo дa вишe нeмa дoбрoг Лaтифa?!
A ниje Лaтиф први. Toг лeтa кaд су пaртизaни нa Сутjeсци jуришaли нa нeбo, бaш ту, у шумaмa плaнинe Maлушe изнaд Прeђeлa, бeстрaгoм je нeстao и хрвaтски пeсник – кaд смo вeћ кoд хрвaтских пeсникa – Ивaн Гoрaн Koвaчић. Tу je тo билo, крoз сeлo Прeђeл Ивaнa Гoрaнa су из oближњe Врбницe вeзaнoг вoдили нa брдo Kрушчицa, гдe ћe нeстaти кao дa je у зeмљу прoпao. Koнaчнo, нeкoликo дaнa пoслe бaш ту, у сeлу Прeђeлу, нa jeднoм прoширeњу уз пут – сунцe ти jeбeм, мoгућe истoм oнoм нa кojeму ћe сe Mирoслaв Лaзaнски сeдaмдeсeт двe гoдинe кaсниje рaспитивaти зa Лaтифa! – пaртизaнкa Дaницa Лaлoвић прoнaћи ћe тeлo нeстaлoг бeoгрaдскoг лeкaрa Симe Mилoшeвићa, и крaj њeгa књигу штo je припaдaлa Ивaну Гoрaну Koвaчићу, пeснику кojи ниje хтeo дa нaпусти другa рaњeнoг и сaмoг.
Tу, eтo, нa oбрoнцимa Maлушe плaнинe, Koвaчићeв je грoб из њeгoвe прoрoчaнскe пeсмe ‘Moj грoб’, нaписaнe пeт-шeст гoдинa рaниje: ‘У плaнини мркoj нeк ми будe хум/ нaд њим урлик вукa, црних грaнa шум’, штo зaвршaвa – сeтићe сe пoтпукoвникoв мaли – стихoвимa ‘нeкa шикнe трaвoм, уз трнoвит грм/ бeспут дa je дo њeг, нeпрoбojaн, стрм./ Ниткo дa нe дoђe дo приjaтeљ дрaг/ и кaдa сe врaти, нeк пoрaвнa трaг’.
Пa штa тo имa у Фoчи – нaслaњa Mирoслaв Лaзaнски увo нa ћутaњe штo гa oкружуje и мучи – штa имa у сeлу Прeђeлу и нa плaнини Maлуши дa тaмo нeстajу дoбри људи штo сe oсмeхуjу свeту? Ђaвo ћe знaти.
Koнaчнo, ниje ни Гoрaн биo пoслeдњи. Tу je тo билo, изнaд сeлa Прeђeлa, и кaд су пoлa вeкa кaсниje муслимaнe из Kaзнeнo-пoпрaвнoг дoмa у Фoчи oним ‘бeспутoм нeпрoбojним, стрмим’ вoдили пo плaнини Maлуши дo jaмe Пиљaк, гдe су – бaш кao у глaсoвитoj Гoрaнoвoj ‘Jaми’ – ‘у бeздaн пaли кao у рaку’. Дa ли je мoждa и стaри Лaтиф биo мeђу њимa? Moждa, свeгa je тaмo билo, у jeднoj групи – мeђу oнoм сeдмoрицoм штo су их нaд jaму Пиљaк вeзaнe дoвeли 11. дeцeмбрa тe 1992. – биo je и мoj друг, слoвeнски фoтoрeпoртeр Aлojз Kривoгрaд звaни Фути, дoбри лудaк дугe кoсe штo сe живoту смejao и oсмeхивao кao никo пoслe њeгa: aкo je мeђу oсaмдeсeт тeлa нa дну jaмe Пиљaк нaд сeлoм Прeђeлoм биo и jeдaн фoтoгрaф Слoвeнaц, мoгућe je – кo знa? – дa je биo и дoбри муслимaн Лaтиф.
Ђaвo ћe, рeкoх, знaти. Ђaвo знa тe ствaри, знaћe oн гдe je нeстao стaри муслимaн Лaтиф из сeлa Прeђeлa, кoд кojeгa je oнoмaд дaвнo свaкoгa лeтa дoлaзиo oнaj пoтпукoвник инжeњeрaц сa синoм. Знa Ђaвo гдe су хрвaтски пeсник Ивaн Гoрaн Koвaчић и њeгoв друг, Србин Симa Mилoшeвић, знa Ђaвo и гдe je мoj приjaтeљ, Слoвeнaц Фути. Знa Ђaвo зa штo су у шумaмa плaнинe Maлушe нaд Сутjeскoм гинули Хрвaти, Срби и Слoвeнци, пa ћe знaти и гдe су нeстaли муслимaни из oпштинe Фoчa.
Дивнo je Србинoм бити, a oд свих Србa нajдивниje je Mирoслaвoм бити Лaзaнским. Зaтвoри Лaзaнски oчи, и цeo свeт нeстaнe, ничeг вишe нeмa, нeмa Бoснe, ни у Бoсни Фoчe, ни крaj Фoчe сeлa Прeђeлa, ни у Прeђeлу стaрoг Лaтифa, кao дa гa никaд билo ниje, нити ћe гa икaд вишe бити: стaнe oндa Лaтиф и чeкa дa пoтпукoвникoв син oтвoри oчи, пa дa нaстaви тaмo гдe je oнoмaд стao, oсмeхуjући му сe сa прaгa свoje кућe. И кaд Лaзaнски нa крajу oтвoри oчи, свe му oнaкo вeликe и нeмe рaсту пoрeд ствaри кao пoрeд турскoг грoбљa.
‘Нeгo, дa ли знaтe имa ли нeкoг Лaтифa у oвoм сeлу?’ чудoм сe oндa чуди чуђeњe у свeту, a Лaтифa у сeлу нeмa, кao дa je у jaму прoпao.
У бeздaн кao у рaку дa je пao.
Novosti, 30.11.2015.


_____
"Oni kroz mene gledaju u vas! Oni kroz njega gledaju u vas! Oni kroz vas gledaju u mene... i u sve nas."

Dragoslav Bokan, Novi putevi oftalmologije
Guest

Re: Дежуловић

Post by Guest on Tue Dec 01, 2015 2:30 pm

kako je meni ovo dosadno ...
Guest

Re: Дежуловић

Post by Guest on Tue Dec 01, 2015 3:18 pm

I meni. Usiljeno do zla Boga.
avatar

Posts : 6453
Join date : 2014-10-27

Re: Дежуловић

Post by Bluberi on Tue Dec 01, 2015 3:32 pm

avatar

Posts : 4705
Join date : 2014-10-27
Location : kraljevski vinogradi

Re: Дежуловић

Post by otto katz on Tue Dec 01, 2015 3:35 pm

Bluberi wrote:A ovo?
Sutkinja koja je oslobodila fićfirića-ubojicu
Ma ja ne vjerujem da je fićfirić.


_____
Разгромили атаманов
Разогнали воевод
avatar

Posts : 6453
Join date : 2014-10-27

Re: Дежуловић

Post by Bluberi on Tue Dec 01, 2015 3:52 pm

Inače Dežulović je reagovao, jer je morao da reaguje. Ko nas zavadi? Muslimanski mudžahedini?
Aвгуст ове године. Стајао је на малом проширењу поред пута Гацко–Фоча уз сточић на којем су биле корпице пуне црних шумских јагода. Висок, коштуњав, са седом полубрадом, вероватно је добро пребацио 80 година. Зауставио сам мој ратни, амерички, „доџ” из 1944.
– Пријатељу, где је овде село Пређел?
– А то сте ви, са телевизије. Ово је село Пређел, а што питате?
– Долазио сам овде лети, пре много година, код једног Латифа, код њега у сеоској кући боравио сам по месец дана с родитељима, а ту је близу био и планински логор инжењеријске јединице ЈНА из Фоче. Војска је градила пут Фоча–Гацко преко Чемерна од 1956. до 1958, командант јединице био је пуковник Станимировић, мој отац је био начелник штаба тог инжењеријског пука. Тито и Насер су отворили тај пут. Сећам се села Пређела и Латифа, добар и диван човек. Ето, толике године су прошле, волим да прођем овим путем. Него, да ли знате, има ли неког Латифа у овом селу?
– Нема овде више Латифа, мој господине, као што нема Лазара у другим селима.
Неколико километара даље, зауставио сам се. Све је овде близу и све је на видику. И Вучево с катунима и богатим пашњацима на Агића Равни и Мркаљ-Кладама и масив Маглића, онако горостасан и плећат, и Волујак прошаран заосталим снегом, го и каменит, и шумовита Зеленгора с врховима расутим на све стране, а између ње и Волујка, преко Драгош-Седла, у кањону између наоштрених литица, вечно хучи хладна Сутјеска.
Какав је то био морал оних који су овде 1943. јуришали на небо против светских силника и освајача. Какав је то био испит људске чврстине и свести. Колико смо данас сви морално мали и слаби у односу на њих. За шта су они, заправо, изгинули? Срби, Хрвати, Црногорци, Муслимани, Словенци... За пљачкашку транзицију и корпоративно управљање? Да би уместо Вермахта у Босну стигли муџахедини из Авганистана, Ирака, Јемена, Сирије? Да више нема доброг Латифа из села Пређел? Који је своју веру исповедао тако да другима не смета.
Попут свих муслимана у Босни, и Али Ихсан је одрасла носећи западњачку одећу. Учили су је да Куран не треба увек да схвата буквално. Иако је славила неке муслиманске празнике, није се разликовала од својих другарица Српкиња и Хрватица.
Сада је Али Ихсан обучена од главе до пете у црну одећу у саудијском стилу. И придружује се масовним протестима кад год власти у Сарајеву одлуче да неког од осумњичених припадника босанских муџахедина изруче америчким властима. Према споразуму из Дејтона, сви страни ратници, односно муџахедини из исламских земаља, морали су да напусте БиХ до 16. јануара 1996. То се није догодило. После 11. септембра 2001. САД су извршиле притисак на владу у Сарајеву да протера преостале муџахедине и преиспита рад арапских хуманитарних и исламистичких организација. Ништа од тога, муџахедини су остали.
– Они су проливали своју крв за нашу земљу – каже огорчено Али Ихсан. – Не дамо их.
Она је једна од више хиљада босанских муслимана који су прихватили ултраконзервативни правац ислама после рата у БиХ. Да ли је у мањини? Вероватно, јер већина муслимана у БиХ исповеда своју веру на либералан начин. Но, семе за прихватање милитантног ислама посејали су арапски муџахедини, или „свети ратници”, који су хрлили у БиХ да се као добровољци боре у рату против босанских Срба и Хрвата, од 1992. до 1995. Борили су се у самосталним муџахединским јединицама, али у оквиру армије Федерације. Касније су многи остали у Босни, поженили се по шеријатском праву са по четири, пет домаћих жена, добили босанско држављанство, али и одржали контакте с „колегама” на Блиском истоку, у Авганистану, на Кавказу.
Босна је, нажалост, црна рупа Европе, заправо БиХ је већ ушла у ЕУ, наравно, поред Белгије, па и Француске, када су у питању радикални исламисти. Јер, по босанским сајтовима воде се дискусије о томе је ли потребно одобрење родитеља да би неко малолетан могао да се бори у џихаду. Има и дискусија у којима се хвале бомбаши-самоубице.
„Ислам ће на крају свуда тријумфовати, и у Сарајеву и у Вашингтону”, изјавио је још пре 12 година Фарук Виска, водитељ сајта „Islam Bosna.com”. Што се тиче Сарајева, био је у праву, за Вашингтон се ипак преварио. Иначе, сајт је био препун слика Осаме бин Ладена и Јорданца Хатаба, тадашњег вође терориста у Чеченији.
Иако је већина босанских муслимана задржала секуларни начин живота и поистовећује се са Западом, радикална идеологија ислама успела је да привуче и неке образоване младе људе у Босни. То је, заправо, скоро постала мода.
Нермин Карачић био је у рату припадник босанских специјалних снага, после је био на челу једне од исламских омладинских организација у Сарајеву. И тврдио је „да је Бин Ладен био невин, да је напад од 11. септембра 2001. јеврејска завера и да Запад води рат против ислама”.
Добри човек Латиф из села Пређел био је муслиман и стално се осмехивао. О Ираку, Авганистану и Сирији никад чуо. Од света, видео је само Фочу. Пијачним даном. Где нестадоше Латифи? Не 1995, већ уочи рата 1992? Или их ипак има...
avatar

Posts : 10672
Join date : 2012-02-12
Location : да не знам где сам, не бих знао где сам

Re: Дежуловић

Post by паће on Tue Dec 01, 2015 4:01 pm


Е, тако.

Лазански изгледа више никог не може да надахне ни на честиту пљувку.


_____
чим кажу да бројке не лажу, тачно знам да баш онда лажу
I did it for your sake. Now give it to me. That sake of yours.
avatar

Posts : 913
Join date : 2014-10-28

Re: Дежуловић

Post by fikret selimbašić on Tue Dec 01, 2015 4:04 pm

Piše mnogo pa nije neko čudo da povremeno i omane. Dobar mu je tekst o književnici iz Lore. Ima mjesta za taj tekst na najmanje četiri burunđanska topica, ne računajući ovaj.
avatar

Posts : 6453
Join date : 2014-10-27

Re: Дежуловић

Post by Bluberi on Thu Jan 28, 2016 1:29 am

U celom životu nisam čuo ništa bogohulnije: čak ni meni, osvedočenom antihristu, na kraj pogane pameti ne bi palo nešto tako skaredno. Ni beskrupulozni džihadisti iz Islamske države za pranje dupeta ne koriste svetu vodicu iz hrišćanskih hramova, a novosadski vernici, štaviše i same sveštene glave u svojim dvorima, iz osveštane gradske mreže veselo, eto, pune vodokotliće i – ne postoji lep način da se to kaže – svetom vodom ispiru sopstvena govna u klozetskim šoljama, pa sve sedeći na bideu blagoslovljenom vodicom peru dupe.
Ja, recimo, da sam Gospod Bog, ozbiljno bih popizdeo, ali to je zato što sam bezbožno đubre i ne razumem celu tu stvar sa Njim, Hristom, Svetim Duhom i popovima na cisternama.
Čisto teološki, naime, ta je stvar sasvim u skladu sa učenjem Srpske pravoslavne crkve. Najzad, neće biti da je slučajno šta se voda osvešta na Bogojavljenje, dakle na dan otkrovenja Božijeg Sina ovaploćenog u Isusu Hristu, krštenog onomad na Jordanu od Jovana Preteče i dotaknutog tada Svetim Duhom: nije li Hrist upravo toga dana počeo svoju misiju na zemlji, sa ciljem otkupa svih grehova čovečanstva i uopšte srpskog naroda u celini i celosti? Nije li onda osveštanje vode za pranje srpskih govana upravo suštinsko poslanje Srpske pravoslavne crkve?
Sveti vodokotlići
avatar

Posts : 6453
Join date : 2014-10-27

Re: Дежуловић

Post by Bluberi on Tue Feb 23, 2016 3:56 pm

avatar

Posts : 6068
Join date : 2014-12-12

Re: Дежуловић

Post by beatakeshi on Tue Feb 23, 2016 5:42 pm


O-d-l-i-č-a-n!
avatar

Posts : 10149
Join date : 2014-12-01

Re: Дежуловић

Post by Filipenko on Tue Feb 23, 2016 9:41 pm

Jedino se ne slažem sa poentom teksta, tj. poslednjom rečenicom. Suvišna je. 
avatar

Posts : 6453
Join date : 2014-10-27

Re: Дежуловић

Post by Bluberi on Wed Apr 13, 2016 4:24 am

Danas, ljeta 2016., u godini slavnih jubileja, na dvjestotu obljetnicu blesave, sulude ideje velškog sanjara, sto pedesetu obljetnicu zahtjeva Prve internacionale i sto tridesetu obljetnicu čikaškog Prvog maja, a uoči stote godišnjice uvođenja osmosatnog radnog vremena u Hrvatskoj – u doba kad je osam sati rada općeprihvaćeni standard, i u Sjevernoj Koreji i u Islamskoj državi, kad informatička revolucija dramatično skraćuje radno vrijeme, pa Europa prelazi na sedam sati rada dnevno, a Švedska već uvodi i šestosatni radni dan – vladajuća koalicija HDZ-a i Mosta u pregovorima sa sindikatima u Hrvatskoj najavljuje novu revolucionarnu zamisao: devetosatno radno vrijeme.
Blesava, upravo utopijska ideja pala je na um potpredsjedniku Vlade, vizionaru i pregovaraču Boži Petrovu, koji je na zahtjeve sindikata javnih službi o povećanju plaće zaprijetio idejom o jednosatnoj neplaćenoj pauzi i osam sati efektivnog rada, predstavivši smjeli koncept ‘sat vožnje, četiri sata rada, sat pauze, četiri sata rada, sat vožnje, četiri sata policijske potrage, dan žalosti’.
Ili, kako je to sažeo prije nekoliko dana prerano preminuli teoretičar Ekrem Jevrić – ‘kuća-pos’o, pos’o-kuća’.
Hrvatska utopija
avatar

Posts : 913
Join date : 2014-10-28

Re: Дежуловић

Post by fikret selimbašić on Sat Apr 16, 2016 11:44 am

Ne stigoh da kupim Oslobođenje u četvrtak, na portalu ne nalazim novi Dežulovićev tekst. Zadnje što je objavio je bilo ovo: Književna kritika: Kur'an.

Prije par dana je objavljeno reagiranje:


Reagiranje: Kožo, Kožo

"Sklonite tog Dežulovića"; Oslobođenje, 12. april/travanj 2016. godine
Zvao me nekidan u pet do podne Dežulović da pita jel’ još uvijek do ili pet iza ponoći. Ima on taj običaj, zovne u gluho doba dana, baš oko marende, iz kafane da pita jel’ prekasno, prije nego preda kolumnu u Oslobođenje.
Nije, Boro, još nije pukl’o u Bosni... a bogumi niti u Hercegovini.... Ma, jeste, nema ni Oslobođenja u Era. Ali da se radi na tome pucanju, radi se. Ma imaš sad i ove neke slobodne zidare, koji se predstavljaju kao slobodni ali novinari. Naprimjer, evo, jučer piše neki Gušić. Kaže, surađiv’o baš s Oslobođenjem haman još iz onog života, tj. kad je, vjerojatno, vidio da se počelo ukrivo zidati, "srednjih" 90-ih godina onog vijeka. I evo ga opet piše da nema trećega... Ma nije entiteta, Boro, nije. Nema trećega puta, Boro...

Jes’, jes’, nema pravo (akcent na a?) dok ti zidar ne kaže šta je pravo. Eto i Vildana skrenula ukrivo, pa da je se ne optuži nekad u nekom novom den Haagu, zidar je lijepo, a bogumi i javno, upozorava. Eh, a kako dobro Vildana nabacuje loptu, ma skoro da požalim ako je ne bude tamo negdje nekad da nam nabacuje loptu kako to samo Vildana zna. Evo kaže mi Kožo da je dobro i košarke igrala. Vazda ubacivala izprve... Ma jes', Boro, jes', k'o da je tekst zabunom došao u Oslobođenje umjesto u glasnik. A šta’š kad se mora objaviti sve i svako mišljenje; nema više puno kvalitetnih tekstova... Jes’, nema ti Kože ove hefte, otiš’o malo do Istre. Kaže poručila mu Vildana: bolje da se malo sklonEte. Haj’, eto, biću večeras ja u kafani, pa samo ti zovi... Ma, nema problema, došla ova dijaspora pa svakako zaglavimo.

Slobodni Kožin zamjenik, vjernik ateista trećeputnik (ime autora poznato redakciji)





A novog Dežulovića nema
avatar

Posts : 316
Join date : 2015-01-26
Age : 34

Re: Дежуловић

Post by mstislaw on Sat Apr 16, 2016 5:43 pm

Ovo što si postavio je "reakcija" na ovaj tekst. Inače, Dežulovića nije bilo u četvrtak u "Oslobođenju".
avatar

Posts : 913
Join date : 2014-10-28

Re: Дежуловић

Post by fikret selimbašić on Sat Apr 16, 2016 6:30 pm

Reagiranje, ne reakcija  

Nisu valjda ovi iz Oslobođenja stvarno poslušali ovoga što reagira? Mislim na Bedrudina.
avatar

Posts : 913
Join date : 2014-10-28

Re: Дежуловић

Post by fikret selimbašić on Thu Apr 21, 2016 8:11 pm

avatar

Posts : 8073
Join date : 2014-11-06

Re: Дежуловић

Post by plachkica on Thu Apr 21, 2016 8:24 pm

Je l klinci stvarno ovo gledaju?
avatar

Posts : 913
Join date : 2014-10-28

Re: Дежуловић

Post by fikret selimbašić on Thu Apr 21, 2016 8:54 pm

plachkica wrote:Je l klinci stvarno ovo gledaju?


Ne vjerujem da mnogo djece ovo ozbilje gleda, Maša je mnogo popularnija.



Prvi put vidim ovog što miksuje bombardere, ikone, rubljova, toma i džerija...
avatar

Posts : 6453
Join date : 2014-10-27

Re: Дежуловић

Post by Bluberi on Mon Mar 20, 2017 1:41 am

avatar

Posts : 8073
Join date : 2014-11-06

Re: Дежуловић

Post by plachkica on Mon Aug 14, 2017 3:23 am

Pagarešto Saleh!

Gore na terasi grozd vretenastih, tamnoputih dječačkih tijela pravi bučni teatar, kako bi što više ženščadi dolje obratilo pažnju na njih. Među njima i mladi afganistanski azilant Saleh, djetinje blesav kao svi mi u ljeto sedamdeset devete, kao svi iz šarene momčadi Dječjeg doma Maestral, koju je golemi izbjeglički val naplavio na krov kupališne zgrade na Bačvicama

Terasa je polukružnog oblika i visoka je nekih sedam-osam metara. Valja uzeti zalet sa samog kraja, jer od mora je dijele i četiri metra polukružne betonske šetnice u podnožju. Uzme se stoga nekoliko trenutaka koncentracije i bučnog samoohrabrenja – a zapravo se pravi teatar, kako bi što više ženščadi dolje obratilo pažnju – pa u nekoliko dugačkih koraka pretrči terasa, otisne s ruba i poleti preko glava znatiželjnika, znatiželjnica i ljutite stareži, preleti se svih osam metara neba i četiri metra betona, prije nego se kuštrava, prestravljena glava suoči s posljednjim izazovom – jedva metar i pedalj plitkim morem.
Zbog visine, daljine i plitkog mora, zahtjevni skok s krova kupališne zgrade, s betonske ploče nad jeftinom proleterskom birtijom na katu – ‘s Terase’ – nama djeci s Bačvica prije četrdesetak godina bio je državna matura
Zbog svega toga, zbog visine, daljine i plitkog mora, zahtjevni skok s krova kupališne zgrade, s betonske ploče nad jeftinom proleterskom birtijom na katu – ‘s Terase’ – nama djeci s Bačvica prije četrdesetak godina bio je državna matura.
Do tada, dok se ne bi stasalo za maturu, u plićak se skakalo sa šetnice, iz zaleta, ‘pagarešto’. Pagarešto je jedna od najstarijih igara s Bačvica, i jezikom današnje djece prevela bi se kao challenge, izazov: cilj je bio skočiti što luđe, pa uzvikom ‘Pagarešto Toni!’, ili ‘Pagarešto Miro!’, izazvati Tonija, ili Mira, da skoči sljedeći i da skoči još luđe. To je, međutim, bila samo dječja igra: gore, iznad naših glava, s Terase su letjeli opaki ‘borci’. Badass je u Splitu sedamdesetih bio ‘borac’. S borcima nije bilo zajebavanja.
* * *
Skakalo se, istina, i s druge strane Bačvica, sa zloglasnih Kavala – s četvrte Kavale visina je po prilici ista – ali zbog smrtonosnog betona što ju je dijelio od plitkog mora skok s Terase bio je istinski ispit muškosti, testosteronska inicijacija u rod muškardina: skokom s Terase ulazilo se u svijet Odraslih i društvo boraca, tamnoputih urođenika koji picigin igraju na posvećenom istočnom plićaku, a briškulu i trešetu u betonskom hladu tamarisa ispod trafike.
Okrutniji među borcima i Terasu su pretvarali u teren za pagarešto, pa bi u letu izazvali, recimo, ‘Pagarešto Boro’. To je bio službeni poziv za inicijaciju, točka s koje nema povratka. Odatle se s Terase išlo samo u zalet, pa sve u pičku materinu, ili kući, tati i mami, u vječnu sramotu.
Ovisno pak polaže li budući borac malu ili veliku maturu, s Terase se skakalo na noge ili na glavu. Skok na glavu bio je velika matura, konačni ispit, crni pojas deseti dan, inicijacija u društvo kojemu su čak i picigin i briškula bili ‘pagarešto’. Na glavu se polagalo za mužjake koji će toga ljeta u moru prvi put dotaknuti žensku sisu. Zadivljeni pogledi što su nas ispraćali na let iznad Bačvica bile su, naime, prve ženske oči na našim crnim, vretenastim tijelima. U te dvije-tri sekunde postajali smo borci: s Terase bi se na glavu otisnuo dvodlaki muškardin, a iz mora izranjao gotov muškarac. Borac.
* * *
Naravno da su naše vratolomije s Terase gledale onda i djevojke iz Zagreba, Beograda ili Sarajeva, i naravno da su onda pred njima isto pokušavali i njihovi visoki, crveni Zagrepčani, Beograđani i Sarajlije. I naravno da je u prizemlju terase, tamo gdje su se iznajmljivale sandoline, zbog takvih preko ljeta radila područna ispostava Hitne pomoći. Kontinentalne lole pošle bi se kurčiti pred domorocima elegantnim lastama, pa bi ih zabijene u metar duboko dno, slomljenih kralježnjaka, kopali iz pijeska kao brbavice.
Saleh nije imao izbora. U nekoliko dugačkih koraka pretrčat će terasu, otisnut će se s ruba i poletjeti preko glava znatiželjnika, znatiželjnica i ljutite stareži, poput papirnatog zmaja na vrelom pustinjskom vjetru, nad pijeskom Bačvica kao nad suhim, vrućim rodnim Parwanom…
Zbog plitkog mora, naime, nemoguće je s Terase skočiti klasičnu, antičku lastavicu ili kojekakva salta i vijke: jedini način da se skok na glavu preživi bilo je skakanje takozvanog ‘preloma’ – zabijanje u more presavijenog tijela, kao u niskom startu, gotovo dodirujući rukama nožne prste, te brzo ispravljanje u moru kako bi se spriječilo zabijanje u salbun.
Toga ljeta shvatili smo da takva odluka – ispraviti kičmu ili zabiti glavu u pijesak – zaista znači izbor između života i smrti.
Metaforu ćemo, jasno, razumjeti tek mnogo godina kasnije.
* * *
Nije to bio ‘prelom’, bilo je više poput mačjeg pada, kao da je netko s Terase bacio mačku, koja se u zraku očajnički pokušava okrenuti i dočekati na noge. Neki su tako skakali namjerno, mahanjem rukama i urlicima u zraku skupljajući užasnute poglede pješadije i cura sa šetnice, ali ne i ja. Očajnički mašući nogama i rukama – gledajući more gdje se meni penje i slušajući more gdje dobrojutrokretenu veli – ja sam samo htio da te dugačke, beskrajne dvije-tri sekunde jednom konačno i zauvijek završe, pa da uzdignute glave odem dalje. Makar i sa Schantzovim ovratnikom, što je na Bačvicama, rekoh, bio jedan od boljih načina da se hoda uzdignute glave.
Tako je veličanstvenim prelomom u vrelo ljeto sedamdeset devete završila moja karijera na Bačvicama. Imao sam certifikat o pripadnosti odrasloj vrsti i svijet se preda mnom pružio golem i širok poput mora pod Terasom.
Te jeseni krenut ću u srednju školu, Hajduk će razbiti Manchester United 6:0 u prijateljskoj utakmici, pa herojski pasti u neprijateljskoj protiv Hamburgera, doći će onda i ‘Gdanjsk osamdesete, tenkovi na radnike’, Azra će stići u grad, drug Tito će zaorati nebeske njive, a drug Brežnjev poslati 40. armiju prema Kabulu. ‘Danas u Afganistanu, sutra u vašem stanu.’
Tog srpnja 1979., moguće baš istog onog dana kad sam poletio s Terase, američki će predsjednik Jimmy Carter potpisati dopuštenje CIA-i da podrži afganistanske mudžahedine u otporu sovjetskim okupatorima, i tako će započeti suvremena povijest svijeta, da cijela stane u daleki, dugi ostatak naših života.
* * *
Salehov je otac rođen u malom jednom gradiću u siromašnoj provinciji Parwan, sjeverno od Kabula, negdje za vrijeme Drugog svjetskog rata, ali u Afganistanu vrijeme ne računaju po svjetskim ratovima, već po vladavini šaha Muhameda Zahira, koji je tada bio mladi prestolonasljednik s ambicijom afganistanskog kemala ataturka, što će siromašnu, zaostalu zemlju uvesti u dvadeseti vijek kao modernu državu. Otac je bio mlad čovjek kad je šah Zahir udarom smijenjen s vlasti i kad je počelo prvo desetljeće afganistanske nesreće. Drugo je desetljeće počelo kad su sovjetski tenkovi ušli u Kabul, a treće odlaskom Rusa, dolaskom talibana i početkom građanskog rata. Dugo, sporo i krvavo pred njegovim se očima urušavalo naslijeđe četrdesetogodišnje vladavine šaha Zahira.
A sve revolucije, ratovi i bitke prošle su preko siromašnog Parwana. Nijedna ga nije promašila.
U tom krvavom vrtlogu građanskih ratova, točno na prijelazu milenija, rodio se Saleh. Otac je imao više od pedeset, majka je bila mnogo mlađa. Kasnije će roditi još dva sina. Njihovo djetinjstvo bilo je kao i svako iz knjiga Khaleda Hosseinija, bilo koje djetinjstvo uz mrke neke bradate ljude s kalašnjikovima koji su zakonom zabranili djeci da puštaju zmajeve.
Saleh nije imao šanse: jedva je napunio godinu dana kad su u Kabul stigli novi osloboditelji, ovaj put s američkim zastavama. ‘Danas u Afganistanu, sutra u vašem stanu.’ I četvrto desetljeće afganistanske nesreće, Salehovo prvo, proteklo je tako u krvavom građanskom ratu svih protiv svih, u razrušenoj, opustošenoj zemlji koja je do tada došla među najsiromašnije na svijetu. Peto, posljednje desetljeće afganistanske nesreće počelo je kad je Salehu i braći umrla majka, tanki onaj konop što ih je jedini držao na vrelim afganistanskim vjetrovima.
Onda je odnekud stigao glas da neki tip može srediti bijeg na Zapad, u Njemačku, jednu od onih arkadija neobičnih naziva u kojima djeci nije zabranjeno puštati zmajeve. U dobi u kojoj se kod nas na Bačvicama letjelo s Terase, i Saleh je odlučio poletjeti. Obitelj je sakupila novac i on je – poput papirnatog zmaja na vrelom pustinjskom vjetru – uzeo zalet i otisnuo se s ruba.
* * *
Petnaest minuta. Toliko je nedostajalo, petnaest minuta. U izbjegličkom centru u Kutini – na kresti velikog izbjegličkog vala što je 2015. na putu prema europskom Zapadu preko Turske, Grčke, Makedonije i Srbije stigao u Hrvatsku – uz pomoć aktivista i volontera ispunio je zahtjev za prelazak granice, ali samo petnaest minuta prije nego će krenuti u obećanu zemlju Njemačku granice su zatvorene, svi su zahtjevi odbijeni i Saleh je ostao u Kutini.
Tamo će početi učiti hrvatski, tamo će mu 1. siječnja 2016. odobriti azil, otamo će osam mjeseci kasnije stići u Split, u Dječji dom Maestral.
* * *
Trideset osam godina nakon onoga srpnja kad sam poletio s Terase, malo je što na Bačvicama ostalo isto: koncesionar je salbun prekrio svojim ležaljkama i suncobranima, javni zahod na plaži odavno je već popularni kafić, iz brojnih klubova u obnovljenoj kupališnoj zgradi tutnjaju snažni basovi, u prizemlju – tamo gdje je nekad bila filijala Hitne pomoći – sada je noćni klub, a jeftinu proletersku ljetnu birtiju zamijenio je ostakljeni Tropic club. Samo terasa nad njom ostala je ista, polukružnog oblika, sedam-osam metara visoka i četiri metra betonske šetnice udaljena od metar dubokog mora.
A gore na terasi grozd vretenastih, tamnoputih dječačkih tijela pravi bučni teatar, kako bi što više ženščadi dolje obratilo pažnju na njih. Među njima i mladi afganistanski azilant Saleh, djetinje blesav kao svi mi u ljeto sedamdeset devete, kao svi iz šarene momčadi Dječjeg doma Maestral, koju je golemi izbjeglički val u očajničkoj potrazi za identitetom i pripadanjem društvu – društvu na istočnom plićaku ili onom ispod trafike, nekom, svejedno – naplavio na krov kupališne zgrade na Bačvicama.
Uzet će i Saleh – nije pička – nekoliko trenutaka koncentracije i bučnog samoohrabrenja, pa u nekoliko dugačkih koraka pretrčati terasu i otisnuti se s ruba, da se upiše u posvećeno društvo boraca, muškaraca, odraslih, među urođenike sa splitskih Bačvica kao među svoje. Ili neće? Znatiželjnice su dolje već izvadile mobitele da snimaju, ne smije sad odustati. Ili smije? Ili ne? Plivati je naučio jedva tjedan dana ranije, na Zenti, ali dolje je more ionako jedva metar duboko.
Najzad, odavde – s Terase, s točke bez povratka – ide se samo u zalet, pa sve u pičku materinu, ili kući, tati i mami, u vječnu sramotu. Dječak iz Afganistana, jebiga, nije imao izbora.
‘Pagarešto Saleh!’
Davno je bilo kad se na Bačvicama posljednji put čulo ‘pagarešto!’, odavno se to ne govori, drugi se jezici sada čuju na salbunu pod Terasom. Ovaj je pagarešto mogao biti na afganistanskom, saudijskom, arapskom, ili koji se već jezik govori tamo, na krovovima iznad dalekih pijesaka.
Pagarešto.
Saleh nije imao izbora. U nekoliko dugačkih koraka pretrčat će terasu, otisnut će se s ruba i poletjeti preko glava znatiželjnika, znatiželjnica i ljutite stareži, poput papirnatog zmaja na vrelom pustinjskom vjetru, nad pijeskom Bačvica kao nad suhim, vrućim rodnim Parwanom, da dugačke, beskrajne dvije-tri sekunde jednom konačno i zauvijek završe, pa da se dolje u metar dubokom moru upiše kao u rijeci Jordanu, i uzdignute glave ode dalje, s certifikatom o pripadnosti.
U jesen će upisati Obrtničku školu u Splitu, 1. siječnja postati punoljetan, domalo će se zaposliti kao automehaničar, iznajmiti stan i štedjeti novac da dovede iz Afganistana mlađu braću, a onda će se smjestiti zajedno, zaposlit će se i braća, dobit će papire i državljanstvo, poženiti se i izroditi djecu, velika sretna obitelj papirnatih zmajeva.
‘Danas u Afganistanu, sutra u vašem stanu.’
* * *
Kasnije su ispričali kako je na kraju silovitog zaleta, sa samog ruba terase, u plitkom moru – tamo gdje je trebao završiti njegov let – Saleh vidio ljude, mnogo ljudi, i kako se pokušao zaustaviti da ne polomi i njih i sebe.
Bilo je, međutim, previše klizavo, i bilo je previše kasno.
Metaforu ćemo, jasno, razumjeti tek mnogo godina kasnije.
* * *
Kako neslužbeno doznajemo, 17-godišnji azilant iz Afganistana koji je smješten u Dječjem domu Maestral, zadobio je u nedjelju teške tjelesne ozljede prilikom skoka u more na plaži Bačvice.
On je pokušao u more skočiti s visine sedam metara, odnosno krova kupališne zgrade na Bačvicama, poviše kluba Tropic. Tom prilikom se vrlo vjerojatno okliznuo te, umjesto u more, pao na betonsku podlogu ispred zgrade.
Nesreća se dogodila oko 17 sati, a mladić je odmah nakon nesreće prevezen u KBC Split na medicinsku obradu. Kako neslužbeno doznajemo, prilikom dolaska u bolnicu bio je kontaktibilan i pri svijesti.
avatar

Posts : 6453
Join date : 2014-10-27

Re: Дежуловић

Post by Bluberi on Sat Sep 16, 2017 11:40 pm

Tužna priča o majci i Majkiću
A u gornjem desnom uglu ovo obaveštenje:
 
još 5 min. čitanja
još 4 min. čitanja
još 3 min. čitanja
još 2 min. čitanja
još 1 min. čitanja
još 0 min. čitanja
još Invalid date min. čitanja

Re: Дежуловић

Post by Sponsored content


    Current date/time is Tue Oct 17, 2017 4:07 am