Uticaj zen politike na sablasnog Nevena

Share
avatar

Posts : 36658
Join date : 2012-06-10

Uticaj zen politike na sablasnog Nevena

Post by William Murderface on Thu Apr 23, 2015 11:01 pm

Ođe dela Cvetićanin Nevena.

Zen Politika
Neven Cvetićanin / 23.04.2015. u 18:46


Postoji zen politika i postoji frljava politika. Zen politika je - kada imate problem - fokusirate se na njega, mislite o njemu i pre ili kasnije ga rešite, ovom ili onom metodom. Frljava politika je da problem, kada ga imate, nesposobni da ga rešite, gurnete pod tepih, izmišljajući novi problem koji „kao" rešavate, opet na isti „frljavi" način izmišljanja novih problema. U prvom slučaju problem je rešen i možete se prepustiti blaženom zenu, mirno čekajući novi problem, koji ćete opet efikasno rešiti na sličan način. U drugom slučaju, problemi sa gomilaju i vremenom postaju nerešivi.
U Srbiji smo velemajstori frljave politike. Kod nas je retko koja politička generacija uspela da potomcima ostavi čiste račune - bez obzira da li se radi o državnom dugu, poluizgrađenoj, odnosno zapuštenoj, infrastrukturi ili najprizemnijem nivou krečenja fasada. Umesto da okrečimo fasadu, napravimo put, donesemo održiv državni budžet ili pak smislimo način da nešto proizvedemo, prodamo i prihodujemo, mi ti se očas posla bacimo na dumanje o nacionalnim i svetskim problemima od čijeg rešavanja zavisi sudbina nacije i sveta. Očas posla ti mi donesemo programske dokumente, strategije i master planove, koji, uz časne izuzetke, nikada ne zažive u praksi. Niti manje nacije, niti više ustava, od kojih je većina ostala mrtvo slovo na papiru, bivajući brzo, da ne kažemo brzopleto, zamenjena nekim novim velelepnim ustavnim projektom, kome će, opet, kao i hiljadu puta do tada, rok trajanja biti ograničen i kratak. Eto, Englezi, na primer, nemaju pisanog ustava, pa šta im fali. Sve su tako „bezustavni" uspeli da budu imperija i da ostanu jaki i stabilni, čak i kad su prošla imperijalna vremena. Japance da ne pominjemo. Oni su i izmislili zen politiku. Mislim oni su i izmislili zen kao način mišljenja. Način mišljenja koji kaže da je početak velikog u malome, što je kad se prevede u jezik svakodnevnog društvenog života prosta maksima da građenje države počinje - krečenjem fasade. Pa su uspeli da se ovom „metodom" dignu nakon najstrašnijih istorijskih poraza. Naposletku, njihova mirnoća i fokusiranost u trenucima zemljotresa je već čuvena kao sedmo svetsko psihološko čudo i ostale su čuvene scene iz poslednjeg zemljotresa u Fukušimi u kojima hiljade Japanaca, nakon nesreće, mirno čekaju u redu za vodu. U zenu su japanci zeznuli i poslovično pribranog Klinta Istvuda, omiljenog junaka ovih blogova, koji je veliki meštar onoga što smo nazvali zen politikom. Klint je umetnik, nekome se sviđa to što radi, nekome ne, ali niko ne može da ospori da je neka čudna vrsta filmskog poete koji se ne zapija po birtijama i koji izbegava sve urnebesne performanse tipične za jedan deo filmadžija, te umesto toga sva snimanja privodi kraju u zacrtanim rokovima, u okviru predviđenog budžeta, te je tačan na setu kao Imanuel Kant iz najboljih dana. U prošlom blogu smo razmotrili njegovu „političku filozofiju", koja nije ništa drugo nego zapravo - zen politika. A zen politika je upravo to da podesiš stvar kako Bog i Prljavi Hari zapovedaju, a ne da se stalno „frljaš" polurešenjima koja, odčas oka, postaju trajni i nerešivi problemi koji se gomilaju. Jer od „frljave" politike leba nema.
Kad smo već kod lebca nasušnog, valja nam se vratiti u majku Srbiju, da se ne bi i mi zapleli u apstrakcije brinući engleske, japanske i Klintove brige, kada naših imamo sasvim dovoljno. Glavna briga Srbije, od kada je sveta i veka je - egzistencijalna. Naprosto kako preživeti. Retko kada smo uspeli da napravimo, što bi Marks rekao, višak vrednosti u bilo čemu upravo zato što smo, ne samo na vetrometini kuda prolaze razne vojske, nego smo, više nego očigledno, mnogo neorganizovani. Evo, počeli i da padaju plafoni po Tiršovoj i drugim mestima jer kad mi krečimo ili malterišemo uradimo to tek toliko da „drži vodu dok majstori odu", a kad majstori odu plafon padne nekome na glavu ili, ako su srećnije okolnosti, nekome pored glave. Krečimo i malterišemo tek koliko treba da bismo se brže bolje bacili na razmišljanja o tužnoj nacionalnoj sudbini prepunoj silnih jada, te onda, uz gusle, guslamo i bistrimo tokove istorije od predpotopnog doba sve do daleke budućnosti. Volimo da spekulišemo hoćemo li kao narod izumreti ili ne, umesto da neko konkretno skuca nešto što će sprečiti to „neminovno" izumiranje - dete, kuću, firmu, bogougodnu knjigu koja inspiriše akciju, a ne reakciju. Jer to je zen politika. Klint kada gusla on gusla veoma konkretno. Opali par metaka gde treba i reši stvar. Mi često opalimo čitav šaržer i ništa ne pogodimo. Jer gađamo u pogrešnu stranu. Rasuto i bez fokusa. Čas bi bili komunisti i revolucionari koji misle o Sirizi, svetskim nepravdama, gladnima u Africi i miru u svetu. Čas bi bili novopečeni pravoslavni ziloti koji misle o kletoj sudbini roda svoga još od Adama, kada smo bili narod najstariji, sve do Dušana Silnog čije novo utelotvorenje čekamo i nadamo mu se sad u obličju ovog, sad u obličju onog vladara koga smo, mora se priznati, sami birali - Miloševića, Đinđića, Koštunice, Tadića, Vučića i ko zna koga još u budućnosti. Lutamo kao društvo čas levo, čas desno, čas gore, čas dole, a nikako da - kao Klint - opalimo metak pravo u sredinu (vidi prošlo izdanje ovoga „domaćinskoga" bloga). Nikako da omalterišemo plafon kako treba. Nikako da okrečimo fasade kako treba. Jer ne stižemo od silne borbe za ljudska prava Sirize i od mnoge brige o tome da li smo narod najstariji. Ko će znati da li smo narod najstariji, metafizička je to tema, ali se pouzdano može reći da smo narod sa veoma malo zen politike (čitaj, organizacije i konkrecije), a sa, bogami, poprilično, „frljave" politike (čitaj, presipanja iz šupljeg u prazno i gomilanja nerešivih problema).
Zato smo tu gde smo u ekonomskom, društvenom i državnom pogledu. Zapleteni u probleme koje su nam ostavili čukundedovi. Koji su realno nerešivi, jer ih ima toliko da sad Supermen ustane iz podzemnog sveta heroja i suoči se sa njima - vratio bi mandat i otišao na pecanje. Jer Supermen ne može da reši naše probleme. Ali ih može rešiti Klint Istvud. Tako što bi počeo od svog čuvenog minimalizma. Od krečenja fasada. Jer on ima zen. A nama je potrebna upravo zen politika završavanja stvari koje su nam pred nosom i ćutanja o velikim stvarima, a ne „frljava" politika velikih reči i nikakvih dela.
 
 


_____
"Oni kroz mene gledaju u vas! Oni kroz njega gledaju u vas! Oni kroz vas gledaju u mene... i u sve nas."

Dragoslav Bokan, Novi putevi oftalmologije
avatar

Posts : 36658
Join date : 2012-06-10

Re: Uticaj zen politike na sablasnog Nevena

Post by William Murderface on Thu Apr 30, 2015 12:33 pm

UDRI MILICIJO!!!!

Невен Цветићанин

Макс Вебер, навијачи и држава
У суочавању с навијачким насиљем држава треба да покаже да не дозвољава било коме да преузима њене ингеренције располагања физичком силом

Један од најчувенијих социолога Макс Вебер, дефинисао једржавукао ентитет који има „монопол на легитимну употребу насиља”.Вебер је преко ноћи постао популаран у политичкој елити Србије и наши политичари новога доба често се позивају на његове увиде, једнако као што су се „старовременски” политичари у доба комунизма позивали на Маркса. Како не бисмо са Вебером прошли као и са Марксом, од кога смо узели оно што нам је одговарало (теза о диктатури пролетаријата), а одбацили оно што није (теза о еманципацији друштва и појединаца), ваља да Вебера прочитамо озбиљно, када нам је, ето, он, тренутни идеолошки узор. А Веберова главна теза је пре свега она о држави као „монополу на легитимну употребу насиља”, док су сви остали „протестантизми” тек меко ткиво његове теорије. То практично значи да, за Вебера, искључиво држава може да користи физичку силу на легитиман начин, а да било коме другоме није дозвољено каменчић да баци на другога човека сопственом (само)вољом. Јер је такво насиље нелегитимно и, сходно томе, мора бити од државе санкционисано.
Навијачке групе очигледно нису читале Вебера, јер код нас на утакмицама тифози не бацају само каменчиће, већ дејствују једни по другима правим арсеналима разноразног хладног и нешто топлијег оружја. Није замерити тифозима што не читају Вебера, јер вероватно имају преча посла – пиротехничко-оружано опремање за утакмице, а посебно за велики дерби који увек код нас испадне као неки мали рат. Није било другачије ни на последњем дербију када су супарничке групе, све између људи са малом децом, хрлиле једне другима у загрљај, не би ли ту неко некога удавио. Опет је, као и безброј пута до сада, дерби претворен у огољено насиље. Но, ако тифози нису чули за Вебера и не практикују његове постулате, већ се одају нелегитимном насиљу, на држави је да их пошаље негде где ће имати времена за читање и проучавање Веберових теза. Како им након таквог дубинског студирања, под покровитељством државе и у некој државној установи, не би пало више на памет да преузимају на себе ингеренције државе и дижу песницу, штанглу или нож.
Остављајући све метафоре по страни, можемо рећи да је навијачко насиље код нас постало толико озбиљан проблем да га не могу решити комисије за безбедност фудбалског савеза или било које друге бирократске комисије, већ тај проблем може да реши искључиво држава, и то не путем комисија, анкетних одбора и других административних тела, већ искључиво уз помоћ својих безбедносних органа. Држава треба у суочавању с навијачким насиљем да покаже сву своју силу и способност и чак јој то, ако је некоме до маркетинга, може бити показна вежба да је озбиљна и организована и да, пре свега, не дозвољава било коме да преузима њене ингеренције располагања физичком силом. Уколико држава остане и овај пут у „тиховању”, остајући искључиво на нивоу раздвајања и привођења изгредника, без њиховог конкретног процесуирања, кажњавања, одвајања од заједнице и коначног пацификовања, њен ауторитет ће бити озбиљно нарушен. Њен ауторитет је ионако већ окрњен у претходних четврт века када је губила ингеренцију по ингеренцију које је имала у „добра стара времена”, свеједно комунизма или монархизма. Да ли можете замислити – да је за време СФРЈ или Краљевине Србије/СХС/Југославије пало на памет групици мангупа с повишеним нивоом тестостерона да узимају силу у своје руке – како би завршили? Завршили би на дуготрајном „службеном путу” у некој установи где би имали довољно времена да проуче Веберова сабрана дела, јер се и комунистичка народна милиција и монархистичка жандармерија нису либиле да Веберове постулате спроведу у пракси и да никоме не дозволе да се меша у државни „монопол на легитимну употребу насиља”. То су могли пре свега зато јер су имали јасан мандат и одрешене руке, и, што је још важније, јер су имали иза себе државу која није била срамежљива у коришћењу својих безбедносних ингеренција. Истина, људска права су императив времена у којем живимо, али њих могу да уживају само они који не ремете људска права других, док се нигде, на пример ни у Сједињеним Државама, најмоћнијој сили света, држава много не секира око људских права оних који су узели себи за право да започну огољено насиље. Него их обришу хамерима и здруженим безбедносним одредима, потом процесуирају и, коначно, трајно одвоје од заједнице. Мора да су они боље од нас читали Вебера.
Научни сарадник у Институту друштвених наука
Невен Цветићанин
објављено: 30.04.2015.


_____
"Oni kroz mene gledaju u vas! Oni kroz njega gledaju u vas! Oni kroz vas gledaju u mene... i u sve nas."

Dragoslav Bokan, Novi putevi oftalmologije
avatar

Posts : 336
Join date : 2014-11-05

Re: Uticaj zen politike na sablasnog Nevena

Post by namerna prolaznica on Thu Apr 30, 2015 12:50 pm

gde ih samo pronalaziš .


_____
poz
www.facebook.com/kucicanamoru
avatar

Posts : 5465
Join date : 2014-12-12

Re: Uticaj zen politike na sablasnog Nevena

Post by beatakeshi on Thu Apr 30, 2015 1:23 pm

http://www.idn.org.rs/index203_sr.html

Široko obrazovanje
avatar

Posts : 36658
Join date : 2012-06-10

Re: Uticaj zen politike na sablasnog Nevena

Post by William Murderface on Thu May 07, 2015 8:35 pm

kakav genije balanosti.

Prebiti ministra
Neven Cvetićanin / 07.05.2015. u 16:51

  • Komentari: 14
  • Čitanost: 216
  • /
  • Preporuke: 1
  • /



Nasilje je konstanta ljudske istorije. Od pećinskog doba sve do doba lasera i svemirskih brodova. Ljudski rod je možda napredovao u tehničkim postignućima i otkrivanju univerzuma, ali su mu navike ostale nepopravljivo iste. Nasilje je nekad stihijsko, kao u doba kada su se jurili čopori naših šarmantno violentnih prapredaka. Nekad nije i ne mora da bude. Država kao institucija je izmišljena upravo zato da nasilje ne bude stihijsko, već da u njemu bude reda i da njega budu pošteđeni oni koji hoće da mirno žive i rade, a da se nad svima drugima primenjuje uz pomoć pravnih obrazaca i po zakonu. Pravna država je jedno od najvećih dostignuća civilizacije. Država kao šerif. Ugledni ljudi sa kredibilitetom kao sudije, ne u svoje lično, već u ime sistema. U takvom sistemu bilo ko, šta god mislio o nekome drugome, mora da drži ruke u džepovima, a da "pesničenje" ostavi državi. U Srbiji su u proteklih nekoliko dana napadnuti u malom, tipično našem, lokalnom, pesničenju jedan ministar (Tasovac) i jedan pomoćnik ministra (Šuvakov) i, ako je verovati medijima, izvukli su deblje krajeve. Ima onih koji se slade, ima onih koji se groze, ima raznih mišljenja, jer mi - ko mi - o svemu mislimo u sto kolona. Međutim, šta god ko mislio - ovo je jako loše za sistem. Koji upravo muku muči, već bezmalo decenijama, da se legitimiše kao sistem u pravom značenju te reči. U kojem će se svi građani osećati sigurno.
Dok druge države muku muče sa projekcijama GDP-ija (ili ako neko više voli BDP-a), dok su glavni problemi kome će i kako prodati gas, mercedese, rakete, ili bilo šta što je neko spreman da plati - mi muku mučimo sa bazičnim stvarima i to pokazuju pomenuti slučajevi prebijanja državnih funkcionera. Nisu državni funkcioneri cvećke, ima tu raznog sveta, već po logici posla. Ali to svakako ne znači da treba da postanu vreće za udaranje po slobodnoj proceni slobodnih strelaca. Jer to vodi u anarhiju. A u anarhiji niko nije siguran, jer u njoj prirodno oni najjači imaju najveći "zahvat" u bezbednost drugih. Čitajte Hobsa (znam, reći će odma sad anarhisti, anarho-liberali i ostala bratija - a što ne bi čitali Rusoa, ili Loka, ili bilo koga drugoga ko tvrdi da ljudi u prirodnom stanju žive mirno i na rajskim ostrvima). Ja kažem - čitajte Hobsa i iskreno kažem da ne verujem da je prirodno stanje - rajsko stanje mira i spokoja. Da jeste ljudi bi živeli u raju, već ovde na zemlji, a najčešće vidimo da to nije slučaj. I ne treba za to bilo šta da se čita, već samo da se dobro otvore oči i uši. Čisto induktivno iskustvo. I ne pomažu tu bilo kakve apstraktne dedukcije - tipa ljudi su ovakvi ili onakvi. Nisu ljudi ni dobri ni loši, ne treba suditi o njima na kraj srca, ili na kraj mozga. Postoje tu razne mogućnosti. Zapravo ljudi su u određenom modu zavisno od sistema u kome žive. Pa su ljudi u urednim sistemima - uredni. I obrnuto - ljudi u neurednim sistemima su neuredni. Ali u svim sistemima naprosto postoji potreba za pravilima, predvidljivošću i time da neko može da mirno okrene leđa drugom čoveku, a da ne očekuje baš udarac u vrat. Potreba za sigurnošću je arhetipska ljudska potreba. Žene tek u ovoj materiji da ne pominjemo.
Šalu na stranu, čak su i žestoki momci sa asfalta Nju Jorka, Čikaga, Napulja ili Palerma izmislili neke svoje male (pseudo)ustave (carta constitutionale , kako to stručno zovu momci sa juga Italije, pronađena kada je "pao" neki capo di tutti capi Salvatore Lo Pikolo, jedan od "ustavopisaca", sve sa svim "konstitucionalnim dokumentima"), koji regulišu odnose među pripadnicima družine. Da ne pominjemo Lakija Lučana i one njegove čuvene "komisije" koje su zasedale u Havani. Zato se to i zove organizovani kriminal, a ne slobodno razbojništvo a la Bili d Kid. Pa kad već ovakve družine imaju potrebu za "ustavima", "komisijama" i regulama, da bi "mirno" živele i "poslovale", koliko tek više potrebu za tim ima država, kojoj je bukvalno cilj da obezbedi miran život svim svojim građanima - u bukvalnom, doslovnom i punom smislu te reči.

Dakle država je institucija koja pod broj jedan - mora da štiti sve svoje građane, pa tek onda može da vodi brigu o GDP-iju i ostalim demonima. Jer što će nekome čokolada i jagode sa šlagom, ako mu je slomljen vrat. Država je kredibilna onoliko koliko može da obezbedi građanima bazičnu sigurnost, a tek je pravi dasa, ako može, kao u Skandinaviji, da im grune i nešto socijalnih prava i građanskih sloboda. Ali to je već drugi korak, dok je preduslov građanskih sloboda i socijalnih prava da ne može sad da dođe neki tip koji je kao mali imao teško detinjstvo, pa gledao suviše Brus Lija, pa počeo da "odrađuje" trafike u pubertetu, pa bi sada da lomi (žari i pali) po gradu na nešto višem nivou. Ili da dođe neki tip kome smeta ministrova frizura, pa da ministru kaže da će da ga šiša, a kad ovaj prirodno negoduje protiv takvog tretmana, da mu zvekne ćušku. Što god neko mislio o ovom ili onom ministru, pomoćniku, sekretaru, načelniku, nećemo stići daleko ako budemo počeli da delimo ćuške jedni drugima odfrlje. Jer onda, bogami, nema tu države, a još manje ima građanskih sloboda. Nego nam onda ostaje da kao Prljavi Hari alijas Klint (obećao sam da neću više da ga pominjem na blogu, ali eto - nisam odoleo) svako za sebe organizuje sopstvenu (samo)odbranu. Da do toga ne bi došlo - a imali smo takva iskustva raspuštenih hajduka često u prošlosti - moramo da rešimo bazični problem opšte sigurnosti građana i kredibiliteta pravne države. Jer ako neko šamara ministre, ni građani, sviđao im se ministar ili ne, nisu sigurni. Nego, ako ti je ministar nešto kriv, idi žali se gde je određeno, pokreni proces, uzbuni javnost i borce za ljudska prava i prava ubogih građana, pa što ti Bog da. Ali da bi građani tako postupali državne institucije moraju da budu kredibilne, sa punim autoritetom i poverenjem da građani mogu da se oslone na njih, a kritička javnost puštena da koliko-toliko, u kod nas uvek nepredvidivim i nestabilnim okolnostima, slobodno misli. Tako recimo u Sjedinjenim državama, možeš slobodno da tužiš državu, marširaš u maršu za prava ovih ili onih, ali ne možeš baš da presretneš nekog ministra/državnog sekretara i naopališ mu se šamara. Nije drugačije ni u Britaniji, ni u Rusiji, ni u Nemačkoj, ni u Japanu ili Kini. Ni u bilo kojoj drugoj državi koja ima pun kapacitet. Neke od ovih država imaju veću tolerantnost za slobodno mišljenje, neke krajnje malu, ali ni jedna ne dozvoljava anonimnim modnim stilistima da, putem ćuškanja, određuju kakvu će frizuru nositi ministar ili hoće li nositi dirigentski frak ili gips.
Srbija je, to je već opšte mesto, nedovršena država. Ukoliko želi da sebe dovrši na način dovršenih država treba da podigne svoje kapacitete u smislu stvaranja kredibilnih institucija sistema. Jer kredibilne institucije donose mir. Da građani ne bi „šamaranje" shvatili kao jedini ventil sopstvenom (opravdanom ili neopravdanom) nezadovoljstvu i kako bi svoje probleme rešavali, koliko je to nama moguće, kroz institucije sistema. Nećemo mi nikad postati Švajcarska, ni Danska, ni Luksenburg, ni Monako, suviše smo mi plahoviti za anestezirani „građanski mir i red" top država i ne treba da se zanosimo time. Ali ne treba da budemo s druge strane ni Divlji Zapad, pardon - Divlji Istok, na kome se ne zna ko pije, a ko plaća i gde se pucaju šamari od Ibarske sve do ministarskih kabineta. Treba nam, jednostavno, da se kao država, nacija i društvo dovršimo, a to nije moguće ukoliko stalno iznova upadamo u kafanske tuče i šamaranja jedni sa drugima. Kafana je, tradicionalno kod nas, lepo i cenjeno mesto. I to je ok i ima svojih draži. Ali država nije kafana. I zato treba da prestanemo da se ponašamo u njoj kao u kafani i upadamo u kafanske tuče jedni sa drugima kao pilićari.
Jer se stepen našeg napretka (ili nazadovanja) ka dovršenoj državi i zreloj naciji jasno može izmeriti učestalošću incidenata poput ovih sa napadima na ministra i pomoćnika ministra, da ne ulazimo u razloge tih napada i ko je tu kome nešto kriv.
 


_____
"Oni kroz mene gledaju u vas! Oni kroz njega gledaju u vas! Oni kroz vas gledaju u mene... i u sve nas."

Dragoslav Bokan, Novi putevi oftalmologije
avatar

Posts : 346
Join date : 2014-11-11

Re: Uticaj zen politike na sablasnog Nevena

Post by Lucky908 on Fri May 08, 2015 12:54 am

Sve sam iščitao što sam bio u zaostatku, ali ovoga ne mogu pa to ti je.
avatar

Posts : 36658
Join date : 2012-06-10

Re: Uticaj zen politike na sablasnog Nevena

Post by William Murderface on Fri May 08, 2015 8:31 am



Pogledaj gde ima bold, gde nema, batali.


_____
"Oni kroz mene gledaju u vas! Oni kroz njega gledaju u vas! Oni kroz vas gledaju u mene... i u sve nas."

Dragoslav Bokan, Novi putevi oftalmologije
avatar

Posts : 36658
Join date : 2012-06-10

Re: Uticaj zen politike na sablasnog Nevena

Post by William Murderface on Fri May 22, 2015 9:19 pm

Zahtev za cenzuru
Neven Cvetićanin / 22.05.2015. u 17:26

  • Komentari: 19
  • Čitanost: 193
  • /
  • Preporuke: 3
  • /



Mislim da, bez imalo pardona, tzv. rijaliti „Parovi" treba da se zabrani, jer taj polusvet koji se tamo pući, krivi i prenemaže treba da se skloni iz medija i protera u mrak gde i pripada. Ako već ti džiberi i džiberke ne mogu da se sklone iz medija zbog tipično naših sentimentalnosti prema svakom obliku džiberluka, onda makar treba da se pomere u neki termin iza ponoći, što znači da bi opet bili u mraku. Samo neka ih sve skupa nosi đavo i neka se sklone iz prajm-tajma i sa svetla dana. Bio bi to suštinski reformski akt, važniji od, na primer, uvođenja eura u Srbiju ili od donošenja novog ustava o kome se, eto, ovih dana zdušno ćakula po čaršiji. Jer dok je tih „Parova", onako nakaradnih i nakrivo nasađenih, neće nam valjati ni jedna valuta i ni jedan ustav nam neće biti potaman. Mislite da preterujem?
Jedan američki admiral, komandant mornaričkih foka u svoje vreme, je rekao da mu na početku obuke kao mladoj „foki" nije bilo jasno zašto se na početku obuke i bukvalno na početku radnog dana insistira da krevet bude savršeno namešten i zategnut, ali da mu je vremenom to postalo belodano. Jer, „ako ne možeš da male stvari uradiš kako treba, nikada nećeš uraditi ni velike stvari." Zato je ključni reformski akt da se „Parovi" proteraju negde u mrak. Ako država nije sposobna da to reguliše i sredi „zbog velike gledanosti", sigurno neće biti sposobna niti da donese dobar ustav, ni da postavi zdrave osnove ekonomskog sistema. Ako je država sposobna da reguliše ovu, u suštini, sitnicu, moći će da reši i veće stvari. Dakle, ako neko hoće uspešne reforme, mora da krene od malih i simboličnih stvari, a ova je Bogom dana jer nikoga neće da mnogo zaboli - ove „gospodže" i „gospodžice" će se vratiti na trotoare sa kojih su i došle, seljaci-kosači će se vratiti u svoja sela, a gazda televizije će, istina, imati nešto manju gledanost, ali ni to ne bi trebao da bude neki problem ako ga država ozbiljno „zamoli" da umesto „Parova" stavi u prajm-tajm, na primer, filmove o Klintu Istvudu. Gledanost će mu opet biti dobra, narod će se na šarmantan način edukovati da ne navija za polusvet, nego za dasu pozitivca, istina malo nemilosrdnog, ali koji pozitivac nije hladno nemilosrdan kada se trefi sa polusvetom.
Recimo, Josip Broz, od fanova zvani Tito, bi to uradio jedan kroz jedan, da na neki volšeban način kojim slučajem vaskrsne i iskrsne potom negde usled zemlje Srbije. Ukinuo „parove" i dao umesto njih kaubojce. Ne bi to uradio samo zato što je bio filmofil i gutao svojevremeno dnevno i po nekoliko filmova sa Džon Vejnom (Klint je tada još bio „mali"), nego prvenstveno zato što je bio (nisam komunista po ubeđenju, valjda ste do sada shvatili, ali ovo se mora objektivno priznati) talentovan političar i, štaviše, državnik. A državnici znaju da kaubojci jačaju moral ubogom narodu u smislu da ne misli da je sve otišlo u k...ac, jer ga upravo takve malodušne misli spopadaju dok gleda onaj džiberluk među „parovima". Reći će neko, a ti sad nisi komunista, a priznaješ Josipu Brozu, zvanom Tito, ovo i ono, i da bi i danas učinio nešto pozitivno. Jeste, nisam komunista i čak mislim, grešna mi duša, da ni Tito nije bio komunista. Da ne otvaramo sad akademsku raspravu o temi ili, pak, da ne dražimo one koji su skloni teorijama zavera - ali gde to ima da komunista svira klavir, oblači se kao engleski lord, mačuje i jaše. I pride puši tompuse sa ultra-giga-mega konzervativnim Čerčilom. Zapravo ja mislim (ovde mogu da tako mislim, jer ovo nije naučni rad u kome sam dužan da za ovo mišljenje navedem hiljadu fus-nota i spisak literature od nekoliko stotina knjiga) da je Tito bio Čerčilova škola. To jest - više konzervativac, no komunac. Pa mu je i poredak koji je uspostavio imao neke sasvim vidljive - za divno čudo - konzervativne crte. Recimo porodica kao institucija nikada nije bila stabilnija na ovim prostorima nego u Titovo vreme (uopšte sva istraživanja pokazuju da u Evropi i Americi, od viktorijanskog doba, porodica kao institucija nikada nije bila stabilnija nego u vreme welfare state, što je upravo Titovo vreme, i čak, sličan, ne isti, ali sličan poredak). Jeste Tito jurio žene i bio lak na obaraču kano i Klint, ali je to radio za sebe u tišini, dok je samu državu ustrojio tako da stimuliše uredan porodični život, koji je upravo u to vreme, pedesetih, šezdesetih, sedamdesetih, bio gotovo savršen. Naše majke su nosile plišane haljine bez rukava i bele perle, naši očevi kestenjasta odela sa manžetnama i zulufe poput britanskih konzervativaca, sestre su oblačili kao princeze za nastup u školi, a svi zajedno bismo išli u Prag ili Veneciju na izlet. Đuza Stojiljković je pevao „Devojko mala" i vozio vespu (kasnije su „Idoli" regenerisali taj duh normalnosti, upravo pred krah „najboljih godina ikada" kako je o welfare state govorio britanski konzervativni premijer Harold Makmilan iz tog doba), džiberi su bili daleko od prajm-tajma na ona dva minimalna programa, a porodica je bila takva da se znalo - ne ko - već što je tata (institucija), što je mama (engleska kraljica) i kako sve to funkcioniše, budući da su tate i mame, većinski, imali svoju proceduralnu statiku preciznu kao engleski parlamentarni život. Tako je za vreme „komunizma" porodica bila, ajmo pa reći - tradicionalistička. Kad je komunizam roknuo, kada su počeli ratovi i kada smo počeli da se pozivamo na neki „pravi tradicionalizam", vidi vraga - porodica se urušila - i upravo tada su izletile ove „gospodžice" sa trotoara i seljaci-kosači u prajm-tajm. Veliki ideološki paradoks je da smo u vreme komunizma (50ih, 60ih, 70ih, delom i 80ih godina) živeli tradicionalističkije, u smislu prorodičnog i svakog drugog života, nego u vreme izvikanog „tradicionalizma" (90ih, 2000ih, i sada 2010ih godina) kada su i porodični i svaki drugi život (posebno ekonomsko-privredni život) otišli dođavola i kada nam ovi opskurni i genetski (silikonski) modifikovani „parovi" određuju medijski takt.
Da se vratimo na tezu sa početka teksta - da je suštinski reformski akt koji treba da donese država Srbija zabrana tzv. rijalitija „Parovi", pa tek onda može novi ustav, platforma o Kosovu ili ne znam šta već. Jer bismo svečanim reformskim aktom ukidanja „Parova" izašli iz četvrt veka suprematije sojki, cajki i njima sapripadajućih smehotresnih frajera. Da me ne shvatite pogrešno - nije taj svet loš i ne treba ga zapaliti na lomači. Taj svet je više nesrećan, nego loš i svakako ima pravo na život. Ali ne u prajm-tajmu na televiziji sa nacionalnom frekvencijom. Jer ako se tolika količina karmičke nesreće bude emitovala u prajm-tajmu ne može ni narod biti naročito srećan niti će mu naročito biti dobra karma. No da ne koristim mistične termine i da se vratimo dobroj staroj sociologiji ili socijalnoj psihologiji (da ne kažem psiho-patologiji). Stvar je jednostavna. Nemoguće je sa starim ponašanjem realizovati nove ciljeve. Zato će malo valjati i neki novi ustav ili da dođe Rokfeler Dejvid lično da nam reformiše ekonomski sistem, ako nam ponašanje ostane isto. Zabrana, ukidanje, pomeranje, šta god, „Parova", bi značilo da prestajemo da promovišemo jedan model ponašanja koji nas je u prethodnih četvrt veka skupo koštao. Model ponašanja koji se jednostavno može nazvati - džiberskim. A koji nas je koštao države, ekonomije, sistema, normalnog života, svega. Ne treba sad umesto „Parova" u prajm-tajmu da se puštaju Bergman i Brams, i da se čitaju Geteova sabrana dela, jer je to druga krajnost potpuno neprimenjiva u „Srbiji među šljivama" (ima više nego dragi Treći program Radio Beograda za takve stvari). Ne treba ništa usiljeno puštati ljudima po televizijama ni propisivati šta bi trebali gledati „za njihovo dobro" nekog usiljenog prosvećivanja, jer to već opet ne miriše na dobro. Samo treba da im se sa radara skloni džiberluk.
Ohrabrujuće je što je za direktora Javnog Servisa (čitaj RTS-a) izabran jedan ipak pristojan čovek, a ne neki debeli džiber-menadžer iz provincije sa partijskom knjižicom. Znači moguće je džibere poslati na hlađenje i država ipak postoji i razmišlja o tome. Država bi tek sebe učinila ozbiljnom ako bi zabranila rijaliti „Parovi", što je dobronameran savet autora ovog teksta, jer bi tako stavila do znanja da želi da se menja i napreduje. Onda bi mogla, u miru i tišini, bez cike i vriske onog džiberaja i propratnih reakcija ubogog naroda, da se posveti ustavima, platformama, čemu god hoće. Ali ključni svečani reformski akt bi trebao biti - zabrana ovih karmički nesrećnih „Parova" i svih sličnih banketa pousveta u prajm-tajmu. Ako već neko želi da pokaže onoj istinski reformskoj Srbiji da je verodostojan.


_____
"Oni kroz mene gledaju u vas! Oni kroz njega gledaju u vas! Oni kroz vas gledaju u mene... i u sve nas."

Dragoslav Bokan, Novi putevi oftalmologije
avatar

Posts : 7442
Join date : 2014-11-06

Re: Uticaj zen politike na sablasnog Nevena

Post by plachkica on Fri May 22, 2015 9:42 pm

Uh, ne znam odakle bih počela, od daljinskog upravljača. Klikneš i nestanu ti parovi, ili se, kao što je slučaj u mojoj kući nikad i ne pojave. Ovo mi je zaparalo uši:

Jer bismo svečanim reformskim aktom ukidanja „Parova" izašli iz četvrt veka suprematije sojki, cajki i njima sapripadajućih smehotresnih frajera. Da me ne shvatite pogrešno - nije taj svet loš i ne treba ga zapaliti na lomači. Taj svet je više nesrećan, nego loš i svakako ima pravo na život. Ali ne u prajm-tajmu na televiziji sa nacionalnom frekvencijom. Jer ako se tolika količina karmičke nesreće bude emitovala u prajm-tajmu ne može ni narod biti naročito srećan niti će mu naročito biti dobra karma. 


I liči na ono, ok su Romi i treba ih pustiti da žive, ali njihova naselja ćemo od pogleda, posebno stranaca, zakloniti ceradom. 
I muka mi je, svaki put kad neko kao uzrok propasti ovog društva navede sojke cajke i ostale marginalne grupe. Ne drugari, nas su u ovo stanje doveli doktori nauka, magistri i ostali visokoobrazovani svet, od članova SANU, preko najmlađeg doktora nauka kod nas, zatim Đinđića i na koncu najbolji student Pravnog fakulteta, ikad! (Đinđića u ovu grupu stavljam samo iz razloga što je grupa koja je drmala Srbijom u njegovo vreme ista ova koja drma sad, Vesić, Mali, Beba, Kori...)
Grupe sa margine su se samo sa Ibarske preselile na televizije, a preselile su se zato što tržištu, kojim rukovodi ova bulumenta visokoobrazovanih to odgovara. Marginalci su iskorišćeni. 
Ono što smeta ovim visokomoralnima ™ poput Nevena jeste to što marginalci uživaju u svojih pet minuta.
Zar im nije dosta što je on slavodobitno izjavio da ih ne treba spaliti na lomači?!


(Ovo nije rant na račun obrazovanih, već na račun onih koji odgovornost za sveukupnu propast prebacuju na grupe koje nikad nisu imale mogućnost da odlučuju o bilo čemu.)
avatar

Posts : 36658
Join date : 2012-06-10

Re: Uticaj zen politike na sablasnog Nevena

Post by William Murderface on Fri May 22, 2015 9:50 pm

Sve si u prauv i nemam šta da dodam, osim da je Zmaj od Šipova za ovoga Nevena 1 moralna i intelektualna gromada.


_____
"Oni kroz mene gledaju u vas! Oni kroz njega gledaju u vas! Oni kroz vas gledaju u mene... i u sve nas."

Dragoslav Bokan, Novi putevi oftalmologije
avatar

Posts : 36658
Join date : 2012-06-10

Re: Uticaj zen politike na sablasnog Nevena

Post by William Murderface on Sun Jun 07, 2015 8:08 pm

Stoja, zaštićeni svedoci i Novak Đoković
Neven Cvetićanin / 07.06.2015. u 10:01

  • Komentari: 10
  • Čitanost: 549
  • /
  • Preporuke: 3
  • /



Aleksandar Tijanić, jedan od poslednjih nepatvorenih teških bombardera srpskog novinarstva rekao je u jednom od zadnjih trzaja sopstvene lucidnosti, u čuvenom obraćanju studentima novinarstva, da Srbiji preti opasnost da joj sve ćerke budu kao Stoja, a svi sinovi kao zaštićeni svedoci. Majstor izraza, koji se metaforama igrao onako kako se Majkl Džordan igrao košarkaškom loptom, našao je pravu sliku da predstavi, u Srbiji, uvek „dinamičnu" svakodnevnicu. I u toj svakodnevnici je plastično ocrtao mesto koje je, u vaskolikoj podeli društvenog (ne)rada i (ne)reda, „rezervisano" za mlade ljude, ili bolje rečeno za one mlade ljude koji se prepuste društvenoj inerciji.
Društva se dele na organizovana i neorganizovana, odnosno na ona koja štite svoje članove i na ona koja svoje članove ostavljaju na milost i nemilost dezintegrativnim silama koje deluju u svakom društvu. Čak i životinjski čopori, prema istraživanjima zoologa, nisu neorganizovane skupine, već predstavljaju skupine u kojima je prisutna „podela rada" i to takva „podela rada" koja će samom čoporu omogućiti stabilnost i produženje vrste. Tako na primer, delfini, u kriznim situacijama, formiraju oko ženke i njenog mladunčeta takozvani zaštitni zid sastavljen od najjačih pripadnika skupine, kako bi oni najslabiji bili najzaštićeniji u slučaju eventualnog napada ajkula. Slično postupaju i vukovi, koji u slučaju spoljnje ugroženosti čopora, formiraju tzv. zaštitni obruč unutar kojega su opet najslabiji - uglavnom mladunčad - a koji spolja brane najjači pripadnici skupine. Slično postupaju i mnoge druge životinjske vrste svedočeći da je instinkt da se zaštite oni mlađi, na kojima počiva produženje vrste, duboko usađen u prirodu živih stvorenja. Otuda se iz odnosa prema mladima koji tek stasavaju u svakoj skupini, bez obzira da li je životinjska ili ljudska, može predvideti da li je dotična skupina održiva ili je osuđena na odumiranje. Pogotovo to vredi za narode, nacije i društva, koji ne postoje po nužnosti, već su konstrukt skupa istorijskih uslova i surova je činjenica da su čitavi narodi, nacije i društva kroz istoriju nepovratno nestajali.

Mi, u Srbiji, u prethodnih nekoliko decenija otvorene društvene krize, smo počeli da živimo prvu fazu odumiranja i danas smo kao društvo, po većini objektivnih parametara mnogo slabiji nego što smo to bili pre nekoliko decenija. To se posebno vidi i iz činjenice što su u našem društvu, u prethodnih četvrt veka, na žalost, najveći teret krize podneli oni najslabiji - najmlađi i najstariji, jer ove dve društvene grupe po logici svog habitusa nisu bile u mogućnosti da se ravnopravno takmiče u surovom ratu svih protiv sviju. Stoga nije ni čudo što su upravo ove dve grupe u našem društvu najranjivije, najzbunjenije i najizloženije svim stresovima kroz koje prolazimo u beskonačnim koncentričnim krugovima. O penzionerima i časnim starinama ćemo drugi put, a u ovom tekstu ćemo pokušati da ukažemo na neke probleme položaja i perspektive mladih u našem društvu i to onih mladih koji stoje na razmeđi detinjstva i čoveštva i koji bi, koliko sutra, trebali da postanu glavna uzdanica društvenog razvoja.
Ne treba biti sociolog ili vršiti empirijska društvena istraživanja, da bi se došlo do zaključka da su kod nas mladi ubijeni u pojam. Dezorijentacija, apatija, asocijalno ponašanje i, konačno, utočište u ekstremnim i subkulturnim društvenim grupama. Tako bi se najkraće mogao opisati začarani krug u kojem se vrte oni pripadnici mlađe populacije koje nosi društvena inercija i koji nisu imali priliku i šansu da, zbog niza protivnih vetrova, imaju normalan životni start. Čak i oni pripadnici mlađe populacije koji žive u „normalnim" uslovima ne mogu a da ne budu dotaknuti sveopštim sivilom usled koga žive, usled čega se, čak i kad nisu izloženi devijantnim oblicima društvenog ponašavanja, opet povlače u sebe i nemaju poleta, koji bi trebao da bude karakterističan za njihove godine. Jedno od novijih socioloških istraživanja obavljenih kod nas na ovu temu kaže da preko 70% mladih u dobi od ranog punoletsva do izmaka dvadesetih godina ne pripada nijednoj organizaciji i ne učestvuje u bilo kakvoj društvenoj aktivnosti. Ne učestvuje, jer u bilo kakvoj vrsti društvenog angažmana ne vidi bilo kakav smisao. To je ona velika reka mladih „izgubljene generacije" koja tek dozreva, koji, umesto da svoj život uzmu u svoje ruke, sopstvenu potvrdu traže u lajkovima na Fejsbuku, menjajući realni život virtuelnim. U Srbiji ima između 3,5 i 3,7 miliona ljudi koji imaju otvoren nalog na Fejsbuku i najveći broj ove grupacije (oko 30%) predstavljaju upravo mladi koji su između 18 i 24 godine života, a odmah za njima je grupacija takođe mladih - koji su između 25 i 30 godine života (nešto manje od 30%), što znači da je više od polovine korisnika Fejsbuka u Srbiji upravo u „tranzicionim" godinama koje iz mladosti vode u zrelost. U susretu lične, odnosno generacijske tranzicije i naše kolektivne, beskonačne društvene tranzicije iz koje nikako da izađemo, značajan broj mladih ljudi se naprosto pogubio i pobegao u virtuelnu stvarnost. Društvene mreže poput Fejsbuka, Tvitera i ostalih potencijalnih „netvorkova" itekako mogu poslužiti za društveni angažman i u društvima sa više optimizma i srećnijom strukturom za to i služe (malo, malo pa se na „trulome Zapadu" ljudi međusobno sazovu preko mreža oko nekog problema, pa udare ili u marš, ili u overavanje neke peticije), dok kod nas, na žalost, društvene mreže, uz časne i malobrojne izuzetke (npr. neki blogovi, kao oblik online umrežavanja, na kojima se skupljaju misleći, kreativni i aktivistički raspoloženi ljudi koji ne samo da misle o svojoj zemlji, već joj i misle dobro), uglavnom služe, kao i velika količnina „šarenih" medija, za anesteziranje mozga i jalovo trošenje društvene energije. Teza autora ovog teksta je da u našem društvu Fejsbuk, Tviter i ostale društvene mreže ne samo da ne doprinose bilo kakvom društvenom aktivizmu i društvenom zdravlju mlade populacije, već, uz malobrojne aktivističko-misleće izuzetke, ovu populaciju dodatno betoniraju u praznom društvenom prostoru u kome su realne akcije koje bi dovele do realnog poboljšanja društvenog statusa, a na korist čitavog društva, zamenjene lažnom virtuelnom „online psihoanalizom". Značajan broj mladih danas, bežeći od surove stvarnosti, ogledaju sebe u lažnom i iskrivljenom virtuelnom ogledalu i to je jedan od razloga zašto se devojčice puće po Fejsbuku, a mladići poziraju u stilu Bendžamina Bagzija Sigela - i jedni i drugi u nesrećno izabranom samodbrambenom refleksu, koji im je usadila društvena džungla. No, s onu stranu ovih online performansa, ove devojčice i dečaci, devojke i momci, nesigurni pasivno stoje ukopani u mestu, pomireni sa činjenicom da, kako se njima čini, ovde uskoro neće biti bolje.
Možda kao nikad ranije, mladi su danas potonuli u svojevrsni aktivistički nihilizam koji se manifestuje pre svega stavom da budućnost neće biti bolja od sadašnjosti, iz čega proishodi potpuno odsustvo želje da se bore za određene ciljeve u budućnosti na kolektivnom planu (ostavljamo po strani individualne pokušaje da se „snađu", jer to na društvenom planu ne rezultira bilo kakvom trajnijom posledicom). Prethodne generacije mladih, od onih ustaničkih i patriotskih u 19. veku koje su sanjale o nacionalnom oslobođenju, do socijalističkih koje su verovale u „svetsku revoluciju" i društvo jednakih šansi, su uvek imale neki svoj kredo koji ih je vodio i davao im polet. Čak i tokom famoznih 90ih godina mladi su bili veoma aktivistički raspoloženi, uglavnom na strani tadašnje opozicije, ali poneki i na strani „patriotske" vlasti, i mislili su da je nešto vredno borbe. Danas velika većina mladih, osim izvesnih užih grupa i s desna i iz centra i s leva, ne veruje da je bilo šta vredno borbe i prepuštaju se svakodnevnom individualnom „snalaženju" - bukvalno od danas do sutra. Zato neke od njih postaju „Stoje" praveći prve korake ka „zvezdama" na Fejsbuku i Instagramu, a neki od njih „zaštićeni svedoci".
Na sreću, postoje i naši „Novaci Đokovići", svetli izuzeci u opisanom tihom okeanu nihilizma i malodušnosti, koji su, opet, do sopstvenih uspeha došli mimo, a često i uprkos, dominantnim društvenim obrascima. Nije tu reč samo o Novaku Đokoviću, već ima i drugih, javnosti manje poznatih primera. Novak Đoković, kao i Klint Istvud, nije samo čovek, već je mnogo više paradigma. Pozitivna paradigma. Koja je retka u društvu u kojem živimo, ali koja je ipak prisutna i prosejava tu i tamo kroz likove različitih ljudi. Nedavno sam držao predavanje mladim uspešnim preduzetnicima u Privrednoj komori i pošto sam saslušao njihova pitanja i razmišljanja, sugestije i nade, zaključio sam da su to neki srčani i pametni mladi ljudi. I bio sam zadovoljan.
Znate mene, volim Klinta, Šejna i kaubojce. Zašto su kaubojci interesantan filmski žanr? Zato što verovatno ni u jednom filmskom žanru, kao u kaubojcima, nije podignut takav spomenik snazi individue. Mogućnostima individue. Njenim nadama. A protiv njenih strahova. Ono, dođe Klint (ili Šejn, ili Dok, ili Vajat, ili Bili, ili Pet, ili Džesi...) u sumrak i reši stvar. Kada su svi mislili da je stvar izgubljena. Nije ni čudo da su ti filmovi posvećeni pionirima Zapada koji su krotili divlju zemlju i koji su bili unapred otpisani kada su potegnuli karavanom put Zapadne Obale. I koji su pored svega, uspeli da realizuju nešto od onoga o čemu su sanjali. E sad, nije baš da je u životu uvek tako da dođe dasa u sumrak, reši stvar i otme deo svojih snova od prašnjave svakodnevnice. Najčešće i nije. Ali ne može škoditi životu da se takve vizije podastru uz pomoć kamera i ostalih alata ubogom narodu. Umesto da mu se puštaju futuristički apokaliptični kadrovi kako samo što nije izbio Treći svetski rat nakon koga ćemo vodu skupljati u kokosima i živeti u pećinama. Možda budućnost i neće biti sjajna kao u vreme kada su „njihovi" pioniri otkrivali Divlji Zapad (ili ovi „naši" pioniri Divlji Istok), ali zaista nema potrebe ni rezona da se ljudi sada zastrašuju da će ih u budućnosti pojesti ajkule i da će im vampiri sisati krv. A društvene mreže su pune takvih stvari. Te ovo nam je, te ono nam je, te ovakvi smo, te onakvi smo. Doduše ima i nekih lepih stvari koje se dešavaju po društvenim mrežama. Ali generalno ima tu više stvari koje ometaju svrsishodne životne akcije, nego što ih stimulišu. Što bi rekao Andrić u onoj svojoj čuvenoj mladalačkoj pesmi - u ljetni dan, sine moj! Ta Andrićeva pesma je danas potrebnija mladima kao očinski savet od svih Fejsbukova ovog sveta i svih Instagrama i Tvitera. Nisam neki konzervativni tip koji bi zabranio internet kano u Šjevernoj Koreji (onaj pretprošli „cenzorski" blog je bio mali performans, mudro su uvideli neki, kao i prošli, kao na svoj način i svaki blog koji ovde pišem). Naprotiv - neka cveta hiljadu cvetova. Ali, majku mu, neka nešto i rodi posle tog cvetanja, a ne samo da se mladi vrte u krug i ne napreduju.
Zato je moj heroj ovoga puta u tekstu posvećenom perspektivi mladih u našem društvu, uz dužno poštovanje Klintu, kaubojcima i vaskolikim revolverašima, ipak Andrić. I ona njegova pesma. Sladokusci znaju koja.


_____
"Oni kroz mene gledaju u vas! Oni kroz njega gledaju u vas! Oni kroz vas gledaju u mene... i u sve nas."

Dragoslav Bokan, Novi putevi oftalmologije

Posts : 4521
Join date : 2014-11-04

Re: Uticaj zen politike na sablasnog Nevena

Post by Indy on Mon Jun 08, 2015 12:12 am

Srbiji preti opasnost da joj sve ćerke budu kao Stoja

Poluškotlanđanke?
avatar

Posts : 1795
Join date : 2014-10-28

Re: Uticaj zen politike na sablasnog Nevena

Post by Daï Djakman Faré on Mon Jun 08, 2015 12:32 am

ne Stoya, Stoja


_____
is the body not billow in veil of light ?
is it not a vast beast comprised of atomic christs ?

Posts : 4521
Join date : 2014-11-04

Re: Uticaj zen politike na sablasnog Nevena

Post by Indy on Mon Jun 08, 2015 12:37 am

Stoja, majka Knešpoljka?
avatar

Posts : 36658
Join date : 2012-06-10

Re: Uticaj zen politike na sablasnog Nevena

Post by William Murderface on Fri Jun 12, 2015 8:54 am

Fukujama je mama! Svaka čast Vučiću!

Коментари

Нема више ни левице ни деснице
Данас се политичка сцена у Европи дели на моћни (леви и десни) центар и незадовољну и наелектрисану маргину

Левица и десница одавно не постоје у својим класичним облицима.
Ови појмови јавили су се током Француске револуције, пре више од два века, када су се бориле револуција и рестаурација и када су у првој постреволуционарној француској скупштини присталице револуције седеле с леве стране сале, а њихови опоненти, присталице рестаурације, с десне стране. Ова подела на левицу и десницу обележила је 19. век, који је протекао у борби револуционарних и конзервативних сила, а добацила је до прве половине 20. века.
Била је на врхунцу током Шпанског грађанског рата, који је био прави рат левице и деснице. Од тога времена левица и десница се растачу као политички појмови, јер револуција и рестаурација престају да постоје као заокружени и одељени светоназори.
Тако су већ током Другог светског рата у коалицији били конзервативни Черчил, комуниста Стаљин и социјално-либерални Рузвелт, а против фашиста и нациста Мусолинија и Хитлера, који су помешали, сваки на свој начин, револуцију и рестаурацију (Мусолини је почео као социјалистички револуционар, Хитлер као представник онога што се тада називало „конзервативна револуција”, то јест револуција здесна). Поделу на левицу и десницу коначно сахрањује систем социјалне државе – државе благостања – успостављен у западној Европи после Другог светског рата.
Хелмут Шмит, чувени немачки социјалдемократски канцелар био је много ближи, по основним премисама своје политике, немачким социјално интонираним демохришћанима попут Аденауера него правоверним комунистима и заступницима револуције. Од револуције и рестаурације,  од правоверне левице и деснице, остао је данас само прах и пепео.
На једној страни су леви и десни центар (реформисани социјалдемократи и умерени конзервативци), смењујући се на власти у западним демократијама, а на маргинама је претекло шаролико друштво од комуниста и анархиста, до националиста и конзервативаца старог кова.
У западној Европи је постала доминантна подела на центар (леви и десни) и маргину (периферију, где су незадовољници свих боја и предзнака).
Пад Берлинског зида коначно сахрањује поделу на левицу и десницу у њиховим класичним облицима, па ни на европском истоку ни на европском западу нећемо више имати левицу и десницу као битне и одређујуће појмове, већ ће доминантни бити неки други – геостратешки параметри, јер данас, као и некад, живимо у доба империја.
Данас би наивно било мислити да левица и десница у Европи могу представљати ефективне пароле којима би се политичари могли руководити у практичном политичком деловању. Доминантна подела нашег времена у Европи јесте на центар и периферију (или центар и маргине), где су на једној страни опет заједно леви и десни центар (који су управо у „великој коалицији” у Немачкој), а на другој страни су популистички покрети грађана незадовољних оваквом поделом карата. Ти популистички покрети негде имају више социјални предзнак (Сириза у Грчкој и Подемос у Шпанији), негде више националну конотацију (Национални фронт у Француској), док су негде отворено и свесно амбивалентни (Покрет пет звезда Бепа Грила у Италији).
Дакле, на једној страни је институционализовани мејнстрим (леви и десни центар), а на другој су популисти свих боја и предзнака који су тренутно на маргини политичког поља, али су све популарнији из дана у дан. Нико ту није левица и десница, већ за једне гласају они који желе статус кво („леви” и „десни” умерењаци), а за друге они који су за промену правила игре. А правила игре се тешко реално мењају, јер је економија та која је одавно постала објективни механизам васколиког политичког утицаја.
Или преведено на народски језик – колико год имао гласова, постоје (економска) правила клуба која мора да се поштују или ћеш бити искључен из клуба. Слободан сам да тврдим да ће се то најпре показати на примеру грчке Сиризе у наредном периоду. Но, популистички покрети ипак неће остати без резултата. Они ће бити искоришћени од стране доминирајућег политичког мејнстрима (и левог и десног) тек да се пред неумољивим капиталом оправдају неки нужни реформски потези и да се мало попусти каиш.
То је крајњи домет популистичких покрета у Европи, а и у Србији, уколико неки такав никне, будући да објективно нема муниције и ресурса за нешто више. Коначно, будућност ће, и на Истоку и на Западу, припасти онима који ће вешто ићи средњим путем између моћног центра и незадовољних и наелектрисаних маргина, то јест периферије, без обзира на то да ли ће се радити о прагматичним социјалдемократама или о конзервативцима „меког срца”.            
Аутор је научни сарадник на Институту друштвених наука
Невен Цветићанин
објављено: 12.06.2015.


_____
"Oni kroz mene gledaju u vas! Oni kroz njega gledaju u vas! Oni kroz vas gledaju u mene... i u sve nas."

Dragoslav Bokan, Novi putevi oftalmologije
avatar

Posts : 5465
Join date : 2014-12-12

Re: Uticaj zen politike na sablasnog Nevena

Post by beatakeshi on Fri Jun 12, 2015 10:24 am

Данас се политичка сцена у Европи дели на моћни (леви и десни) центар и незадовољну и наелектрисану маргину.

Ovde sam prestao sa čitanjem.
avatar

Posts : 36658
Join date : 2012-06-10

Re: Uticaj zen politike na sablasnog Nevena

Post by William Murderface on Fri Jun 12, 2015 10:26 am

Šteta! Propustio si ovo:

Но, популистички покрети ипак неће остати без резултата. Они ће бити искоришћени од стране доминирајућег политичког мејнстрима (и левог и десног) тек да се пред неумољивим капиталом оправдају неки нужни реформски потези и да се мало попусти каиш.

I ovo:

Коначно, будућност ће, и на Истоку и на Западу, припасти онима који ће вешто ићи средњим путем између моћног центра и незадовољних и наелектрисаних маргина, то јест периферије, без обзира на то да ли ће се радити о прагматичним социјалдемократама или о конзервативцима „меког срца”.

A vi znamo ko ima meko srce, hehe.


_____
"Oni kroz mene gledaju u vas! Oni kroz njega gledaju u vas! Oni kroz vas gledaju u mene... i u sve nas."

Dragoslav Bokan, Novi putevi oftalmologije
avatar

Posts : 8817
Join date : 2012-02-12
Location : позамантеријер

Re: Uticaj zen politike na sablasnog Nevena

Post by паће on Fri Jun 12, 2015 12:14 pm

beatakeshi wrote:Данас се политичка сцена у Европи дели на моћни (леви и десни) центар и незадовољну и наелектрисану маргину.

Ovde sam prestao sa čitanjem.

Да, то је место где треба прећи на ишчитавање. Ово је већ десети пут да налазим на ову тезу, која некако објашњава најновију варијанту краја историје, или барем краја класне борбе. Сад да ли је то камуфлажа нове левице, или покушај деснице да се очеше о популистичке покрете, ђаво ће га знати.


_____
чим кажу да бројке не лажу, тачно знам да баш онда лажу
In a nursing home near a nursery, they poured water on their nurses to make them wet
avatar

Posts : 36658
Join date : 2012-06-10

Re: Uticaj zen politike na sablasnog Nevena

Post by William Murderface on Mon Jun 15, 2015 1:22 am

Dijalektika srednjeg puta.


Neven Cvetićanin 22:52 14.06.2015

Zanimljiv komentar, ne slažem se baš sa svim, ali se slažem sa mnogim rečenim stvarima, koje su, između ostalog, dobra nadopuna mom blogu. U svakom slučaju stvari će otići - ne ulevo (jer nema više levice i desnice i te oznake više nisu dobre za političku orijentaciju) već ka srednjem putu između centra i periferije. Jer uvek kada se u istoriji bore neka teza i antiteza, pre ili kasnije nastupi njihova sinteza. Država blagostanja je bila dominantna teza 20. veka, nakon svih ratova, a trenutno čekamo novu sintezu za 21. vek. Nju će verovatno izvesti nova politička generacija poput npr, italijanskog premijera Matea Rencija.


_____
"Oni kroz mene gledaju u vas! Oni kroz njega gledaju u vas! Oni kroz vas gledaju u mene... i u sve nas."

Dragoslav Bokan, Novi putevi oftalmologije
avatar

Posts : 5465
Join date : 2014-12-12

Re: Uticaj zen politike na sablasnog Nevena

Post by beatakeshi on Mon Jun 15, 2015 10:51 am

Nju će verovatno izvesti nova politička generacija poput npr, italijanskog premijera Matea Rencija.

https://www.youtube.com/watch?v=qtMiH9UjtXM
avatar

Posts : 36658
Join date : 2012-06-10

Re: Uticaj zen politike na sablasnog Nevena

Post by William Murderface on Mon Jun 15, 2015 3:11 pm

Hahaha, a ja mislio da si okačio ovo.


_____
"Oni kroz mene gledaju u vas! Oni kroz njega gledaju u vas! Oni kroz vas gledaju u mene... i u sve nas."

Dragoslav Bokan, Novi putevi oftalmologije
avatar

Posts : 36658
Join date : 2012-06-10

Re: Uticaj zen politike na sablasnog Nevena

Post by William Murderface on Mon Jun 15, 2015 7:20 pm

Svet treba posmatrati u odnosu na duže rokove, jer je tako jasnija perpektiva. Što šira optika, jasniji je uvid. Svet je u kretanju i stvari nikad nisu definitivne. Stojim iza stava da trenutno imamo dva dominantna pola u našem vremenu, gotovo u svakoj državi, i da će na duži rok među njima prevagnuti sinteza. Pa sad ko razume - razume, a ko ne - opet dobro, osetiće već to istorijsko kretanje nesvestan. Jer istorija, kao i priroda, teži ekvilibrijumu. Pozdrav za Milana Novakovića


_____
"Oni kroz mene gledaju u vas! Oni kroz njega gledaju u vas! Oni kroz vas gledaju u mene... i u sve nas."

Dragoslav Bokan, Novi putevi oftalmologije
avatar

Posts : 36658
Join date : 2012-06-10

Re: Uticaj zen politike na sablasnog Nevena

Post by William Murderface on Tue Jun 23, 2015 10:40 pm

Spektakl u najavi. U sutrašnjoj Politici:

Невен Цветићанин: Наивност једног левичарства


_____
"Oni kroz mene gledaju u vas! Oni kroz njega gledaju u vas! Oni kroz vas gledaju u mene... i u sve nas."

Dragoslav Bokan, Novi putevi oftalmologije
avatar

Posts : 15430
Join date : 2014-10-27

Re: Uticaj zen politike na sablasnog Nevena

Post by ostap bender on Tue Jun 23, 2015 10:41 pm

propustam li ja nesto ne citajuci tog coveka?


_____
navijao bih protiv zvezde i da igra protiv tima od 12 radulovica
avatar

Posts : 36658
Join date : 2012-06-10

Re: Uticaj zen politike na sablasnog Nevena

Post by William Murderface on Tue Jun 23, 2015 10:43 pm

Jedno spektakularno starmalstvo, frazerstvo i uvlakaštvo.


_____
"Oni kroz mene gledaju u vas! Oni kroz njega gledaju u vas! Oni kroz vas gledaju u mene... i u sve nas."

Dragoslav Bokan, Novi putevi oftalmologije

Re: Uticaj zen politike na sablasnog Nevena

Post by Sponsored content


    Current date/time is Sat Jun 24, 2017 5:39 am