Polemike

Share
avatar

Posts : 5956
Join date : 2014-10-27

Polemike

Post by Bluberi on Tue Nov 11, 2014 8:14 pm

Počelo je ovim intervjuom
Reagovanje Boška Jakšića. Drugarica Filimonova
Onda nastupa Zoran Čvorović
Pa odgovara Jakšić
Nastaviće se.
avatar

Posts : 15467
Join date : 2014-10-27

Re: Polemike

Post by ostap bender on Thu Nov 13, 2014 1:34 pm

bas odgovara zaretu koji ga bas i nije pomenuo

http://www.danas.rs/danasrs/kolumnisti/nomen_est_omen.881.html?news_id=292088


_____
navijao bih protiv zvezde i da igra protiv tima od 12 radulovica
avatar

Posts : 36659
Join date : 2012-06-10

Re: Polemike

Post by William Murderface on Thu Nov 13, 2014 1:47 pm

Nevredno diskusije. Dno.

A zar nije neko već kačio Basa? Na kojoj ono beše temi... Znam da je Vasa nešto prokomentarisao.


_____
"Oni kroz mene gledaju u vas! Oni kroz njega gledaju u vas! Oni kroz vas gledaju u mene... i u sve nas."

Dragoslav Bokan, Novi putevi oftalmologije
avatar

Posts : 15467
Join date : 2014-10-27

Re: Polemike

Post by ostap bender on Thu Nov 13, 2014 1:49 pm

totalno dno. medjutim zabavno je sto zare takodje objavljuje bazdulja koji je sada ocigledno u laganom zaokretu ka vucicu. osrednji kolumnisti traze svog dolfusa.


_____
navijao bih protiv zvezde i da igra protiv tima od 12 radulovica
avatar

Posts : 36659
Join date : 2012-06-10

Re: Polemike

Post by William Murderface on Thu Nov 13, 2014 1:50 pm

Pa da. A u ovom broju obljavuje kao neki tekst u kojem se podsmevaju Uštvanu. Pa Bazdulj je Uštvan.

Elem, kačio Ferenz

http://vasudeva.forumburundi.com/t77p30-mediji-i-cenzura#2921


_____
"Oni kroz mene gledaju u vas! Oni kroz njega gledaju u vas! Oni kroz vas gledaju u mene... i u sve nas."

Dragoslav Bokan, Novi putevi oftalmologije
avatar

Posts : 15467
Join date : 2014-10-27

Re: Polemike

Post by ostap bender on Thu Nov 13, 2014 1:53 pm

trt. nisam ispratio.


_____
navijao bih protiv zvezde i da igra protiv tima od 12 radulovica
avatar

Posts : 691
Join date : 2014-10-28

Re: Polemike

Post by Agdw Hmlkh on Thu Nov 13, 2014 2:04 pm

timur chevket wrote:bas odgovara zaretu koji ga bas i nije pomenuo

http://www.danas.rs/danasrs/kolumnisti/nomen_est_omen.881.html?news_id=292088

jebote, jel imaju ovi na Danas-u nekog urednika u redakciji ? jel ima neka zena u radijusu od 2 km od redakcije ?

kakve splacine.
avatar

Posts : 15467
Join date : 2014-10-27

Re: Polemike

Post by ostap bender on Thu Nov 13, 2014 2:08 pm

ja zaista nisam ocekivao bas ovako brzu dezintegraciju medijske scene


_____
navijao bih protiv zvezde i da igra protiv tima od 12 radulovica
avatar

Posts : 36659
Join date : 2012-06-10

Re: Polemike

Post by William Murderface on Thu Nov 13, 2014 2:09 pm

AKo pogledaš ocenu (čitaoci Danasa mogu da ocenjuju tekstove) njegovih kolumni nedeljama unazad, videćeš da se standardno kreću između 1 i 1,02. Ne znam šta još treba da se desi pa da ga oteraju.


_____
"Oni kroz mene gledaju u vas! Oni kroz njega gledaju u vas! Oni kroz vas gledaju u mene... i u sve nas."

Dragoslav Bokan, Novi putevi oftalmologije
avatar

Posts : 15467
Join date : 2014-10-27

Re: Polemike

Post by ostap bender on Thu Nov 13, 2014 2:36 pm

pa ocigledno je basara tu onda kao programski glas danasa.


_____
navijao bih protiv zvezde i da igra protiv tima od 12 radulovica
avatar

Posts : 36659
Join date : 2012-06-10

Re: Polemike

Post by William Murderface on Thu Nov 13, 2014 3:18 pm

Ma nije, ali možda je postao ono što je Ištvan Kaić postao u Politici - cena za to da još uvek mogu da objavljuje i drugačije glasove.


_____
"Oni kroz mene gledaju u vas! Oni kroz njega gledaju u vas! Oni kroz vas gledaju u mene... i u sve nas."

Dragoslav Bokan, Novi putevi oftalmologije
avatar

Posts : 36659
Join date : 2012-06-10

Re: Polemike

Post by William Murderface on Thu Nov 13, 2014 9:56 pm

Polemika o Kecmanovom i Bjelinom govnacetu.


Nebo, čvrga i duga



dragan ilić

Spoiler:

Povodom sedamdeset godina oslobođenja Beograda u Sava centru je izveden muzičko-scenski igrokaz po tekstu Vladimira Kecmanovića, u režiji Dragana Bjelogrlića. Kecmanović je napravio kreativni iskorak, u najboljem duhu "Otpisanih" – priča o Malom čoveku sa Velikim srcem u Velikim ratovima, postala je univerzalna. A Bjelogrlić je uradio najvažniju stvar, koja nadilazi film ili pozorište: na binu Sava centra stali su preživeli učesnici bitke za oslobođenje Beograda, oni koji su u strahu od histeričnog antikomunizma, ili etikete "komunjara", od 2000. naovamo bili skrajnuti i prepušteni zaboravu. Nisu morali ništa da kažu, oni su svoje uradili još pre 70 godina, naša je sramota što smo ih zaboravili
Kod nas sve duplo. Tako je i sa proslavama oslobođenja Beograda. Posle decenijskog ignorisanja antifašizma dolazak Putina pokrenuo je talas prisećanja, da ne kažem evociranja uspomena.
Šesnaestog oktobra, po novootkrivenom Danu oslobođenja Beograda, održana je vojna parada. Pošto sam u JNA dogurao tek do bednog razvodnika u ŠRO, nemam pravo da se bavim vojnim pitanjima. Ipak, televizija je divno pratila događaj u neprekidnom strahu od kiše koja se konačno i stuštila. Tek što je Toma Nikolić uzeo reč, sastavio je pljusak po gostima, a Toma ga odužiooooo. Da čudo bude veće, Toma Nikolić (ili ko je već pisao govor, a sumnjam na Olivera Antića) promašio je rat i neprestano referisao o Prvom svetskom ratu, dok je Putin, kao i svi Rusi – pod Velikim ratom podrazumevao borbu protiv fašizma, dakle Drugi svetski rat. Kada su govori prestali, pojavila se divna duga iznad Ušća, ešaloni su krenuli, a ja sam pomislio kako će, kao u bajci, dečaci koji prođu ispod duge postati devojčice! Na kraju duge je i kovčežić sa blagom, možda u vidu ugovora o izvozu sira i sirnih namaza i srpskog Fijata u Rusiju. Eto, zato nisam za vojni kadar, mada ova promena pola asocira na LGBT, naročito T populaciju. Izostao je tokom parade za Putina i četnički element, da ne kažem Ravnogorski ešalon, opet Dražini otišli u ilegalu.

Tokom svečarskih dana, na RTS-u su emitovani zaista fantastični prigodni spotovi gde su dokumentarni snimci oslobođenja kombinovani sa grafičkim simbolima ruskog futurizma. Zaista kreativno i osvežavajuće, čestitke timu Borisa Miljkovića, poželi čovek da je svaki dan neki ruski jubilej.
Jedina nejasnoća pojavila mi se u spotovima gde dve balerine pod velikim ruskim nebom idu u susret noseći srpsku i rusku zastavu kao simbol oslobođenja i zajedničke borbe. Otkud ruska balerina dotrčava zdesna? Nije nama Rusija – Zapad!
Kad smo ispratili Putina u Italiju, pripremili smo se za još jednu proslavu, u Sava centru. Tamo je u nedelju, 19. oktobra, izveden muzičko-scenski igrokaz pod nazivom "Priča o čvrgama i nebu". Tekst je napisao Vladimir Kecmanović, reditelj je bio Dragan Bjelogrlić, uz muziku nezaobilaznog Manjifika.
SAVA CENTAR, 19. OKTOBAR 2014: Učesnici bitke za oslobođenje Beograda
Priredbu sam gledao sa mlađim sinom, đakom petakom, i odmah ću na početku reći da je o istoriji antifašizma za tih sat vremena saznao više nego prethodne četiri godine u školi. Samim tim je osnovna funkcija ispunjena.
U moje vreme, koje traje i danas, sva istorijska podsećanja su beskrajno dosadna. Evociranje uspomena, beskrajne govorancije političara, deca puštena iz škole da glume publiku i prežvakane fraze prepisane iz prošlogodišnje priredbe.
Kecmanović je napravio kreativni iskorak, u najboljem duhu "Otpisanih". Priča o Malom čoveku sa Velikim srcem u Velikom ratu ili bolje Velikim ratovima, postala je univerzalna. Mene je podsetila na epizodu "Moljac" iz "Povratka otpisanih", gde golobradi klinci brinu o majkama i mlađoj deci u okupiranom Beogradu. Dramatične i ponekad veoma napete scene (poput vešanja, gde su se glumci u ropcu koprcali nad publikom) samo su podsetile da je Beograd tokom rata izgubio 50.000 svojih stanovnika i bio rušen 1915. pa 1941. i konačno 1999.
Kraj ove priče je, naravno, tragičan, jer dečak gine kada se sa zastavom popne na zgradu "Albanije". To je još jedan citat čuvenog filma koji su nam puštali kao pionirima sa kinoprojektora.
Bjelogrlić je na kraju uradio najvažniju stvar, koja nadilazi film ili pozorište. Na binu Sava centra stali su preživeli učesnici bitke za oslobođenje Beograda. Te bake i deke su posle mnogo godina sa ponosom mogli da podignu glavu i poberu zaslužena priznanja. U strahu od histeričnog antikomunizma, ili etikete "komunjara", od 2000. su bili blago skrajnuti i prepušteni zaboravu. Nisu morali ništa da kažu, oni su svoje uradili još pre 70 godina, naša je sramota što smo ih zaboravili. Govore su održali gradonačelnik Beograda i izaslanik (zlobnici će reći dron) predsednika vlade – ministar Nebojša Stefanović. Političari su, naravno, bili preopširni, rukovanje je bilo predugo, a bake i deke na bini su stoički podneli ofanzivu političke govorancije. Paralele između antifašističke borbe i borbe protiv korupcije bile su jeftina i neukusna politička propaganda. Ove časne starine su, za razliku od neimara današnjeg Beograda, braco moj, krvavili gaće četiri godine, što bi rekao Branko Ćopić!
Kada se na kraju sve sabere, ipak nam je ovaj jubilej doneo nešto dobro. Rusofili su videli Putina, a javnost se podsetila da smo u antifašističkoj borbi ipak bili na pravoj strani i da toga ne treba da se stidimo. Ja sam na svoje dede, partizane, ponosan, baš kao i ministar Stefanović, koji je govorio o svom dedi, partizanu i prvi put zvučao kao čovek, a ne političar.
Možda su samo nezadovoljni antikomunisti, koji će u ovom videti povampirene "crvene". Baš zato je važno da se na ratne godine 1941. do 1945. danas pogleda hladne glave, možda baš onom rečenicom zarobljenog beogradskog patriote: "Ravnogorac sam jer sam ratovao za kralja, u Prvom ratu, a crveni sam jer će vam se Rusi najebati milosne majčice!"
Major Kriger se nije pojavio – bio je zauzet paljenjem i kamenovanjem komšijskih pekara po Vojvodini.

 

Poslednja scena



2014.
I dalje sam tu.
Stojim, iako me ne vidite.
I jasno vidim ono što je za vas prošlost i budućnost.
Prošlost i budućnost ovde ne postoje.
Sve je jedan tren.
Pa bi, u tom trenu, koji nema ni kraja ni početka, mogao da vam pričam do kraja sveta.
Ali, vi za to nemate vremena.
Zato neću dugo da vas zadržavam.
I zato neću da vam pričam šta je bilo sa Milicom.
Ni sa kevom.
To je moja briga.
I zato nisam hteo da vam pričam o tome kako je unuk onog pradedinog komšije Jevrema bio policajac na Banjici, gde su ubili mog ćaleta.
Ni kakva su sve zla ravnogorci i crveni napravili jedni drugima.
Ne što ne treba da se zna.
Nego – o tome ste već, sigurno, dovoljno čuli.
Sigurno znate da će Beograd biti poslednji grad u Evropi, bombardovan u dvadesetom veku.
Ko što znate i ko će ga bombardovati.
Hteo sam da vas podsetim da mu to neće biti prvi put.
Ne da bi mrzeli. Nego da bi pamtili.
I hteo sam da vas podsetim kako je Beograd bio i prvi grad u Evropi bombardovan u dvadesetom veku.
Ni to ne zato da bi mrzeli.
Nego, da ne bi zaboravili.
I da bi iz toga izvukli pouku.
Kakvu – nije moje da vam pričam.
Moje je samo da vas podsetim na reči mog pradede da se istorija ne može menjati.
I da takva kakva je – obavezuje.
I da – ako se to zaboravi – život lako može da postane kao život onog ćaletovog druga Milana.
Hoćete da ga sačuvate po svaku cenu – pa ga upropastite.
I onda, posle, ne znate šta ćete s njim.
Boreći se rame uz rame sa mnogo većima od sebe, Srbi su – baš ko moj ćale u Prvom – u oba svetska rata pobedili u pet brojeva većim čizmama.
Jer nisu hteli da im glava služi da veći po njoj lupaju čvrge.
E sad – neću da vam kažem kako treba da zamećete kavgu.
I da trčite na neku novu Banjicu.
Samo, ne dajte da vam lupaju čvrge, ako boga znate.
Jer od čvrga nećete videti nebo.
Eto, od mene toliko...
I znajte:
Nisam jedini koji vas posmatra...

Beton br.141

Sreda 12. novembar 2014.
Piše: Aleksandar Novaković

O PACKAMA I PAKLU
Proslava oslobođenja Beograda i lažni antifažizam, post festum



 

Spoiler:

Nakon famozne parade u čast sedamdeset godina od oslobođenja Beograda od nacista a u stvari u čast ruskog Hazjaina Putina 16. oktombera red je, nakon vojnika, došao, tri dana docnije, u Sava centru, na kulturne radnike. Multimedijalni spektakl u režiji Dragana Bjelogrlića, O čvrgama i nebu a po tekstu Vladimira Kecmanovića izveden je pred više od tri hiljade zvanica iz „zemlje i inostranstva“. Naravno, i danas je cena ovog spektakla, baš kao i vojne parade, nepoznata, ali je sigurno da je sve finansirano iz džepova poreskih obveznika. A šta su građani ove zemlje dobili zauzvrat, pored odličnog zabavnog programa parade (videti performanse: Vlada na kiši i Toma Nikolić: Devet poljubaca Putinu daću ja) i Kecmanovićeve grbave revizije istorije u Sava centru? Cela fešta vezana za ovaj veliki datum je, moglo se zaključiti i pre no što su glumci izašli na scenu, bila sve osim onog što je trebala da bude: iskreno, odgovorno priređena svečanost koja će objektivno, bez mnogo pompe služiti onome što je njena osnovna namena: odavanju počasti jugoslovenskim i sovjetskim borcima kao i građanima koji su poginuli u borbi za oslobođenje Beograda od Hitlerove soldateske.


 Odlikovani partizan i oslobodilac, ali samo u publici


KO VAM JE KRIV KAD NISTE IZ SRBIJE


Tako je Franjo Habulin, predsednik Saveza antifašističkih boraca i antifašista (SABA) i član hrvatske delegacije koja je službeno učestvovala u beogradskoj manifestaciji izneo niz primedbi vezanih za ideološki koncept priredbe. Naime, u Čvrgama i nebu su ignorisane reči kao: partizani, NOVJ, Tito, Komunistička partija Jugoslavije, te doprinos jedinica iz drugih republika oslobođenju grada, pa tako i onih iz Hrvatske: 28. slavonske divizije, 13. proleterske brigade i 6. ličke divizije. Hrvatska  delegacija je odbila da potpiše deklaraciju o oslobođenju Beograda ponuđenu savezima antifašističkih boraca s područja bivše Jugoslavije upravo zbog ignorisanja pomenutih pojmova i partizanskih jedinica iz Hrvatske. Habulinov zaključak je bio da se ovom priredbom „podržava četništvo, ali je to diskretno dano do znanja“. Izjave gradonačelnika Beograda Siniše Malog i ministra unutrašnjih poslova Nebojše Stefanovića su bile uvijene u trideset oblandi političkog novogovora s nespretnim konstrukcijama. Pobedu su izvojevali „naši i sovjetski junaci“, u borbama je učestvovala „naša narodna vojska“. Zar nije jednostavnije reći Crvena armija i jugoslovenski partizani? U čemu je problem da ih nazovemo pravim imenom? Jesu li među oslobodiocima Beograda, pored Sovjeta bili samo Srbi? Naravno da ne. Ali, nema iz usta zvaničnika ni jedne jedine reči o izginulim Slovencima, Crnogorcima, Hrvatima, Bošnjacima, Makedoncima, pa čak ni o Srbima koji su živeli izvan Srbije. I zbog čega smo na snimcima emitovanim za vreme fešte videli tek poneku jugoslovensku zastavu s petokrakom? Zbog čega su forsirane srpske (bez zvezde) i ruske zastave? Autori nisu mogli da pobegnu samo od pobijanja jugoslovenske zastave s petokrakom na palati Albanija jer je taj snimak za našu istoriju nezaobilazan koliko i za američku podizanje stars and stripes na Ivo Džimi, recimo. Mogu li autor i reditelj projekta da na bilo koji smislen način odbrane svoju poziciju koja je, očigledno, u službi trenutne političke vrhuške a usmerena u pravcu revizije istorije? Ako pitate Dragana Ilića, “TV Manijaka”, autora teksta Nebo, čvrga i duga objavljenog u Vremenu od 23. oktobra – mogu.


Izjave gradonačelnika Beograda Siniše Malog i ministra unutrašnjih poslova Nebojše Stefanovića su bile uvijene u trideset oblandi političkog novogovora s nespretnim konstrukcijama. Pobedu su izvojevali „naši i sovjetski junaci“, u borbama je učestvovala „naša narodna vojska“. Zar nije jednostavnije reći Crvena armija i jugoslovenski partizani?


PARTNICI I ČETNIZANI


Tako Ilić, fasciniran režimskom masovkom, napravljenom  u “najboljem duhu “Otpisanih””, piše, sav ponesen: “Priredbu sam gledao sa mlađim sinom, đakom petakom i odmah ću na početku reći da je o istoriji antifašizma za tih sat vremena saznao više nego prethodne četiri godine u školi. Samim tim je osnovna funkcija ispunjena”. Zbunile su Ilića pomalo balerine sa srpskim i ruskim zastavama, to jest što ona sa sovjetskom zastavom dotrčava sa zapadne strane, kao da ne zna gde se Rusija nalazi, ali je sve ostalo što se dešava u spektaklu tak normaljna. Slede dva odlomka iz Kecmanovićevog scenarija i tu shvatamo koren Ilićeve fascinacije. U jednom delu pisanija nepokorni, tvrdoglavi Beograđanin tvrdi, pod batinama kolaboracionista, da je i “crveni” i “ravnogorac”. Kako je to moguće, pitate se vi? Kecmanović ima odgovor: “Ravnogorac sam jer sam pod komandom kraljevog dede ratovao, kaže mu matori. A crven sam jer su crveni Rusi koji će da vam se najebu majke.” Da prevedemo na srpski: u jednoj rečenici sam pomirio Sovjete i četnike i izbacio partizane iz računice s više nepoznatih. Beograd jeste oslobođen, ali je partizanski komunizam stigao na sovjetskim tenkovima pa je taj deo istorije najbolje preskočiti. “Crveni” i “ravnogorci”, tj. Putin - KGB i četnički vojvoda Tomislav Nikolić,  to može. Ostali – raus! I, naravno, tvrdoglavi crveni ravnogorac, politički podvojena ličnost, bude streljan. Publika saoseća sa sudbinom imaginarnog antifašiste  i njegovom porodicom. Samim tim, sve što dolazi iz njihovih usta je sakrosanktna istina.


 Čvrga za Velikog diktatora - a šta je sa domaćim kvislinzima?


OŽILJAK SINEKURE


Slede “velike misli” andrićevskih ambicija i milimetarskih, kainovskih dometa kao: “Prošlost i budućnost ovde ne postoje. Sve je jedan tren”. A onda se, u epilogu priče, smeštenom u 2014. godinu, podsetimo skorije istorije i mrskih Saveznika koji su nas, desničari to (zanemarujući istorijski kontekst) ne propuštaju da napomenu, bombardovali u Drugom svetskom ratu i 1999. godine: “Sigurno znate da će Beograd biti poslednji grad u Evropi, bombardovan u dvadesetom veku. Ko što znate i ko će ga bombardovati”. Nadalje, shvatamo da je scenario napisan: “Da bi iz toga izvukli pouku. Kakvu – nije moje da vam pričam”.


Autor se, jako lukavo, izmiče u stranu i pušta gledaoca, filovanog nacionalističkom, desničarskom propagandom da sam donese zaključak. Kao da, oni “apolitični” i “neobavešteni” mogu doneti bilo koji drugi utisak osim onog koji ide u prilog autorovoj tezi “pomirenja” “crvenih” koji su “malo zadrti, ali na pravoj strani” i “ravnogoraca” koji nisu imali u svojim redovima koljače, genocidalne manijake i kolaboracioniste već patrijarhalne “monarhiste”. Da nauči više nego u školi, što reče Ilić a sve u ime srpske slobodoljubivosti, jer Srbi “nisu hteli da im glava služi da veći po njoj lupaju čvrge”. Dodajmo svemu i ljudsku dimenziju jer, kako Ilić piše: “ministar Stefanović, koji je govorio o svom dedi, partizanu, po prvi put (je) zvučao kao čovek, a ne političar”. Nije li to idilično – dovukli smo stare borce, četnike, internacionalne goste, napravili spektakl, pomirili crveno i crno i ko će sad tu sreću da kvari?


Istorija. Činjenice. Ne može se ovoriti o domaćem antifašizmu za vreme Drugog svetskog rata a ne spomenuti levičarska ideja, socijalistička ili komunistička. Jugoslovenstvo je njen neodvojiv deo, baš kao i beskompromisnost prema kolaboracionistima. Srbovanju i ravnogorstvu tu nema mesta. Ali, koga briga za to u zemlji koja je odavno okrenula leđa svojoj antifašističkoj tradiciji? S trgovima i ulicama krštenim po ratnim zločincima i kolaboracionistima. S četničkim vojvodama i nasiljem nad pripadnicima nacionalnih, verskih i seksualnih manjina. S časovima veronauke u sekularnim školama. U zemlji u kojoj su naprednjaci u amanet uzeli Tadićevo ideološko sedenje (a pre toga Koštuničino) na dve stolice: ravnogorskoj i partizanskoj. U zemlji u kojoj se iz udžbenika istorije ne može zaključiti ko je bio na kojoj strani. U zemlji u kojoj se nove generacije svesno zatupljuju i okreću u pravcu esktremne desnice. U takvoj zemlji ovakvo stanje nije plod hira određenog političkog moćnika već postaje pojava dugog trajanja. Ne zaboravimo da je multimedijalni spektakl dvojca Bjelogrlić-Kecmanović krajnje predvidljiv rezultat višedecenijskog poricanja istinske uloge NOVJ u oslobođenju zemlje od nacista, procesa koji je javno, uz podršku nacionalističke inteligencije i političkih moćnika svoj zamajac dobio s Miloševićevim “događanjem naroda”, te formiranjem prvih nacionalističkih partija u zemlji.


_____
"Oni kroz mene gledaju u vas! Oni kroz njega gledaju u vas! Oni kroz vas gledaju u mene... i u sve nas."

Dragoslav Bokan, Novi putevi oftalmologije
avatar

Posts : 5956
Join date : 2014-10-27

Re: Polemike

Post by Bluberi on Fri Nov 14, 2014 12:45 am

Ovo je patetično.
avatar

Posts : 36659
Join date : 2012-06-10

Re: Polemike

Post by William Murderface on Tue Nov 18, 2014 2:51 pm

Ilić opet pegla Lakićevića.


Mijat Lakićević 01/11/2014 |  
Knjiga, tržište i država


 
Sajam je bio, a na sajmu – k’o na vašaru. Svega i svačega. Između ostalog, bilo je i rasprave na temu knjiga i tržište. Zapravo rasprave je bilo nimalo, jer su svi učesnici bili jednomišljenici, tako da se ta stvar po tržište završila vrlo loše.
Niko od učesnika nije primetio da se svi oni, zajedno sa publikom, nalaze na jednom par exelance tržišnom mestu, da je sajam prosto „emanacija“ tržišta, te da ni njih ni njihove rasprave ne bi bilo da nije tog zlog i odvratnog tržišta.

Spoiler:

Ista tema provlačila se i kroz „propratne sajamske manifestacije“ u drugim medij(um)ima: specijalne dodatke u novinama, posebne televizijske emisije, izveštaje, komentare i slično. I opet je tržište isto, tj. katastrofalno prošlo.
Zbilja je neverovatna ta navika naših intelektualaca – ne svih, ali velike većine – da ne vide prst pred okom.
Jer, upravo je liberalizacija opštih društvenih prilika, pa i tržišta knjige, tj. komercijalizacija kako oni to (pogrdno) zovu, omogućila da svake godine broj izlagača na sajmu neprekidno raste. To pokazuju podaci iz poslednjih desetak godina. Nažalost – i to je posebna tema u koju ovom prilikom ne možemo ulaziti – podataka je vrlo malo i nisu sasvim precizni, ali se osnovni trendovi mogu ustanoviti. Dakle, 2005. godine (to je prva godina za koju postoje podaci) na sajmu je bilo oko 700 izlagača, nema podataka koliko domaćih koliko stranih, ali već sledeće godine broj izlagača se penje na „preko 800“ od čega 300 inostranih. Narednih nekoliko godina podaci se kreću u tim okvirima. Godine 2011, prve za koju postoje odvojeni podaci o stranim i domaćim izlagačima, prvih je bilo 265, drugih 554, ukupno dakle 819; 2012. ukupan broj izlagača skače na 889 (583 domaća i 306 stranih), da bi prošle godine broj izlagača skoro dostigao 900 (tačno 897), broj domaćih je premašio 600 (tačno 609), dok je stranih malo pao – na 288.
Nažalost, nikakva statistika o razdoblju pre 2005. jednostavno – ne postoji. Naime, posle upokojenja Jugoslavije, sa smrću direktora Udruženja jugoslovenskih izdavača, nekoliko godina kasnije umrla je i ta „kompanija“ koja je bila glavni organizator Sajma knjiga. Ona iza sebe nije ostavila nikakve podatke ili se bar ne zna gde su oni. Ni novoformirano Udruženje izdavača (jedno vreme su paralelno egzistirala oba), koje je bilo preuzelo organizaciju Sajma, sadašnjim organizatorima nije ostavilo nikakvu dokumentaciju. Jedino što se po koliko-toliko dostupnim arhivama – u nedostatku vremena za, kako se vidi, neophodan istraživački rad – može naći, jeste da je prvi Jugoslovenski sajam knjiga održan u Zagrebu 1956, odakle je naredne godine premešten u Beograd, gde je upravo završena izgradnja novog izložbenog prostora. Na tom, prvom sajmu bilo je oko 60 domaćih i 36 stranih izlagača. Uzgred, Beogradski sajam baštini i tu prvu „zagrebačku“ godinu, pa će 2015. proslaviti lep jubilej – 60 godina rada. Najveći sajam knjiga na svetu, onaj u Frankfurtu, samo je malo stariji, osnovan je 1948. godine.
Uprkos pomenutom intelektualističkom prezrenju prema čitaocima i kupcima knjiga, da se vratimo na našu temu. Broj posetilaca Sajma stalno raste. Sa oko 125.000 došao je na oko 150.000 u poslednjih 5-6 godina. Dakle, kao što se i broj izdavača, i u godinama krize i uprkos (relativno) niskom standardu, svake godine povećava, tako raste i broj ljudi koji ih, i moralno i materijalno, podržavaju. Čudno je da se ta vernost, i posvećenost, tako (o)lako odbacuju. I to zarad vere u državne službe i službenike.
To, naravno, ne znači da je učesnicima na tržištu knjige – piscima, izdavačima, prodavcima, kupcima, čitaocima… – lako. Naprotiv. Ali, kome je danas u Srbiji lako. Međutim, da bi nam sutra bilo bolje moramo da znamo zašto nam je danas loše da bismo mogli da primenimo adekvatnu terapiju.
To nije jednostavno, jer su promene zaista velike. Nema više velikih državnih izdavačkih kuća, nema solidnih apanaža (osim u reliktima državne privrede), ali ima mnogo malih izdavačkih tigrova; propadaju i neki (poznati) privatni izdavači, ali neki drugi nastavljaju njihov posao, a niču i novi, (pred)vođeni očiglednim znalcima, pa je tako netom ustoličeni francuski nobelovac Patrik Modijano zastupljen na sajmu sa čak tri glanc nove knjige. A nije ni primećeno da je neko (dobro, potkovano, kritički orijentisano) delo ostalo u fioci.
Takođe, ako je nekima onemogućeno da učestvuju na sajmu ili su lošim tretmanom bili primorani da sami odustanu, da li je za to kriv sajam „kao takav“, da li je za to kriva pijaca ili pijačna uprava, dakle oni kojima je država poverila da sajmom upravljaju, u krajnjoj liniji, znači, sama država?
I gde se onda nalazi lek? U kritici i odbacivanju samog sajma, tj. tržišta, ili u krivici i kritici onih koji svojim delovanjem onemogućavaju fer i slobodnu konkurenciju, odnosno, umesto da čuvaju tržište, deformišu ga i sakate?
 
Peščanik.net, 01.11.2014.


Dejan Ilić 18/11/2014 |  
Tržištem protiv tržišta


 
U svojim tekstovima na Peščaniku od nedelje 16. novembra, Miša Brkić i Mijat Lakićević ponovo su se sasvim opravdano založili za stvaranje okruženja koje će podsticati i podržavati rad malih i srednjih preduzeća. Kao i mnogo puta do sad, oni su jednostavno i uverljivo objasnili zašto su sadašnji uslovi nepovoljni, to jest neizdrživi. Razlog je sledeći: postoji politička odluka da se po svaku cenu sačuvaju velika državna preduzeća. Ta ogromna cena plaća se iz budžeta, a budžet pune porezi koji se razrezuju upravo malim i srednjim preduzećima. Što su velika državna preduzeća u lošijoj poziciji – a to je trend koji je neminovan zbog njihove tromosti i nesposobnosti da se prilagode tržištu – porezi moraju biti veći pa je samim tim i teret na malim i srednjim preduzećima sve teži. Umesto da jednom zauvek okonča agoniju velikih državnih firmi – ili tako što će ih privatizovati ili tako što će ih naprosto ugasiti – rezonuju Brkić i Lakićević, vlast ih uporno održava u životu pod izgovorom da za njih traži prave kupce i na taj način se lažno predstavlja kao čuvar socijalne pravde. Međutim, i rešenje što se ogleda u privlačenju velikih investicija iz inostranstva, opet je lažno i ide na štetu domaćih privrednika.

Spoiler:

S jedne strane, očito je da strane investicije ne mogu biti ni blizu tolike da pokrenu domaću privredu, pa je to ključni razlog zašto bi država morala da se okrene investitorima u zemlji. S druge strane, u privlačenju stranih investicija koristi se model podsticaja što opet ugrožava male i srednje privrednike. Podsticaji u vidu oslobađanja od poreza ili obezbeđivanja dela zarada za zaposlene u pogonima otvorenim stranim ulaganjima, takođe su udar na budžet. Najveću štetu od tog udara ponovo trpe mala i srednja preduzeća i to opet u vidu povećanih davanja državi. Dakle, Brkić i Lakićević navode na zaključak da je sve postavljeno naopako i da sa tako naopakom privrednom i poreskom politikom, uz pravnu nesigurnost koja proističe iz notorno zavisnog sudstva, nema nade za domaću privredu, to jest za ekonomski oporavak zemlje. Stvari zapravo stoje još gore kada se ima u vidu da je sve to tako očigledno, pa zaista ostaje nejasno zašto se političari ne rukovode jasnim interesom oporavka i ne primene odgovarajuće ekonomske mere.
O ekonomiji znam nesumnjivo manje i od Brkića i od Lakićevića. Ipak, ovo malo iskustva što sam stekao na tržištu knjiga (koje uzgred rečeno gotovo da i ne postoji), govori mi da su njih dvojica apsolutno u pravu. Sve što su napisali (izuzev crtice o sajmu knjiga) do kraja važi i za onu tržišnu nišu unutar koje i sam pokušavam da opstanem. Zato mi se čini da je na mestu pitanje zašto sve i dalje ide po starom. Da li je domaća politička elita ekonomski tako neuka da ne uviđa ono što golim okom vide i laici poput mene? Da li je reč o destruktivnim osobama što namerno idu i protiv vlastitih i protiv interesa čitavog društva? Da su odgovori na oba pitanja pozitivni, to bi bila dobra vest, jer bi se onda znalo i rešenje za problem s kojim se već decenijama suočava domaća privreda. Stvari su, međutim, mnogo strašnije od toga.
Brkić i Lakićević problem predstavljaju tako da na njihovoj slici jasno vidimo s jedne strane domaće privrednike koji se ponašaju racionalno i teže da zadovolje svoje interese, pa tako posredno i opšti interes zajednice. Ti mali i srednji preduzetnici vode računa sami o sebi, za razliku od velikih državnih firmi ne parazitiraju na grbači države, i uz sve to putem poreza toj istoj državi omogućavaju da funkcioniše. Za uzvrat bi ta država, makar iz krajnje sebičnih interesa u vidu poreza, morala da im garantuje stabilno i povoljno okruženje za rad, ali to ne čini. Tako na drugoj strani imamo političare koji ne samo što ništa ne znaju nego još i iracionalno seku upravo granu na kojoj sede. Drugi deo slike nije tačan. Ne samo da domaći političari održavanjem uspostavljenog ekonomskog poretka ne ugrožavaju sopstvene pozicije već, naprotiv, oni krajnje racionalno štite postojeće stanje jer iz njega izvlače najviše koristi za sebe. To znači da na slici nemamo racionalne aktere s jedne i destruktivne ludake s druge strane. Naprotiv, na slici imamo dve grupe aktera od kojih se svaka ponaša racionalno i nastoji da štiti vlastite interese (sve i ako nam neki od njih, poput predsednika vlade, deluju krajnje iracionalno). Jasno je koja je grupa jača a čiji će interesi trpeti štetu. Jasno je i da čitavo društvo trpi štetu zbog ispunjavanja partikularnih interesa jedne grupe (političke elite), ali to nije dovoljno da zaključimo da imamo posla sa ludacima.
Iz ugla vlasti koja pretenduje na apsolutnu moć, dakle ovdašnje vlasti, razgranata mreža samostalnih i od države nezavisnih privrednih aktera predstavlja noćnu moru. S njima se stalno mora pregovarati, oni se ne mogu uceniti, njima se ne mogu lako nametati za njih neprihvatljive odluke. Primer štrajka advokata odlično pokazuje na šta bi to ličilo da je cela privreda strukturirana po uzoru na advokatsku komoru i kolika snaga bi bila na strani privrednika da su u stanju da organizuju svoje poslove i štite svoje interese kao što to rade advokati. Iz ugla vlasti koja, da ponovim, sanja o apsolutnoj moći (i nad sudovima), a ne o njenoj podeli, advokati zaista deluju kao košmar. Iz ugla takve vlasti, idealna su velika državna ili privatna preduzeća, što da ne i karteli, dakle krupni akteri koji mogu da uspostave i održavaju monopol. To smanjuje broj aktera s kojima mora da se pregovara; prljave ruke i jednih i drugih – i vlasti i tih krupnih privrednika, domaćih ili stranih, privatnih ili državnih, svejedno – olakšavaju dogovor i ustupke; međusobna zavisnost garantuje poštovanje dogovora.
Povrh toga, uspostavlja se i efikasna kontrola nad ono malo samostalnih privrednika, jer sav posao pre ili kasnije završava u okrilju velikih kompanija. Tako se selekcija poželjnih poslovnih partnera lako koristi za disciplinovanje svih koji imaju ambiciju da samostalno posluju. Iz ugla vlasti, to je savršen poredak. U takvom poretku poželjni su i kriza i oskudica, jer sve aktere još više čine zavisnim od vlasti. Iz tog ugla konačno, jasno se vidi da kriza društva nikako ne mora da znači i krizu države, to jest vlasti. Naprotiv, što je kriza veća, poluge moći deluju efikasnije. Ne moramo uzimati primere afričkih država da bismo ilustrovali jedan takav odnos: sasvim neopravdano, neke države iz, recimo, podsaharskog regiona nam i dalje deluju kao naša nezamisliva budućnost. Dobar primer su i zemlje Latinske Amerike. (O razlozima privrednog zaostajanja i jednih i drugih radoznali čitalac može se obavestiti i u zanimljivoj knjizi Zašto narodi propadaju. Poreklo moći, prosperiteta i siromaštva Darona Asemoglua i Džejmsa A. Robinsona, čiji prevod je ove godine objavila beogradska izdavačka kuća Clio.)
Hoću da kažem da problem u Srbiji nije ekonomske prirode nego političke. Pozivanje na razum i ekonomske interese, što Brkić i Lakićević izvanredno rade, naprosto nije dovoljno. Budući da je u pitanju isključivo politički problem, rešenja se moraju tražiti pre svega u domenima kulture i obrazovanja. Moraju se ukinuti kao neosnovane legitimacijske matrice, a one su isključivo nacionalističke, na kojima se politička elita održava i uspešno štiti svoje partikularne interese na štetu društva. Čak i kada ta elita govori o tržištu i kada pokušava da ga uspostavi, to je ona vrsta tržišta koja će ugušiti tržište o kome govore Brkić i Lakićević. Sajam knjiga je odličan primer za to.
***
Tržište knjiga u Srbiji danas se svodi na nekoliko knjižarskih lanaca i manje od deset nezavisnih knjižara. Izvan Beograda i Novog Sada knjižara praktično i nema. Ovde sam već govorio o tome, pa ću sad samo ukratko podsetiti: na tom tržištu „takmiči“ se par stotina izdavača. Godišnje se proizvede nekoliko hiljada knjiga. Donedavno, najveći novac na to tržište se slivao iz pravca države. Istina je da se ne mogu dati precizni podaci, jer ih naprosto nema. Zato se zaključci o obimu tog tržišta formiraju posredno, recimo preko podataka na internet strani Narodne biblioteke, pogotovo onih koji su u vezi sa „redovnim“ godišnjim otkupom knjiga za biblioteke. Ako se pogleda kako se razvija to tržište knjiga, jasno se uočava težnja ka ukrupnjavanju aktera – nekoliko lanaca knjižara u kojima knjige prodaje nekoliko velikih izdavača, u čijem su vlasnišvu i ti lanci knjižara. I o tome sam ovde pisao, pa ne moram to dalje da objašnjavam. Usredsredimo se na sajam knjiga u Beogradu, kao mesto koje je Lakićević označio kao paradigmu poželjnog tržišta. To je, razume se, do kraja pogrešna predstava o sajmu.
Sajam knjiga u Beogradu zapravo razara tržište knjiga u Srbiji. On to radi na više načina. Na tom sajmu knjiga, u samo nedelju dana, ostvaruje se promet koji možda prelazi i trećinu ukupnog godišnjeg prometa u knjižarama. To proizvodnju knjiga tera da se sva usmeri samo ka sajmu. Najveći broj izdavača najveći broj knjiga objavi upravo pred sam sajam. To je kampanjski posao, u kome se svi raspoloživi resursi koriste samo nekoliko meseci pred sajam, dok se veći deo godine ne radi ništa. Svest o tome da se novac može uzeti samo na sajmu, dalje tera izdavače da znatno snize cene svojih knjiga, a najčešće da ih u stvari prodaju ispod ekonomski opravdane cene. Tako sajam posredno obezvređuje robu koja se tu iznosi i urušava knjižare koje nikako ne mogu prodavati knjige za tako mali novac. Zbog tolikog prometa na sajmu, knjižare – pogotovo one u manjim mestima – ostaju bez zarade, pa su se sve na kraju i ugasile. Zbog načina na koji je organizovan, sajam favorizuje velike i komercijalne izdavače: to su, naravno, isiti oni koji su i vlasnici lanaca knjižara, čime se efikasno istiskuju mali i srednji knjižarski preduzetnici.
Sve do ovde, nema se sajmu i tržištu koje tu deluje šta zameriti. Ako ljudi hoće da kupuju knjige samo nedelju dana godišnje, ako im nije teško da iz svojih mesta dođu u Beograd da bi knjige kupili, ako ne žele takozvane „ozbiljne“ knjige nego samo „komercijalnu“ štampanu robu, neka bude tako. Ako izdavačima nije teško da iz svojih mesta dolaze u Beograd (istina, sve ih je manje izvan Beograda i Novog Sada, pa sajam tako posredno doprinosi i inače jakoj centralizaciji ovog posla), ako im se isplati da svoje knjige prodaju ispod cene, neka bude tako. Jedini je problem što je sve to moguće upravo zbog novca kojim država podupire sajam i takvo poslovanje.
Izdavači na sajmu ne plaćaju ekonomsku cenu prostora koji iznajmljuju. Dobar deo posetilaca na sajam stiže prevozom koji plaćaju lokalne samouprave. Država finansira i programe koji se odvijaju na sajmu. Država na kraju i promoviše taj sajam, dakle ulaže sredstva u njegovu reklamu. Dakle, u tržišnom uspehu sajma veliki je udeo države. Zabavno je to što taj uspeh u stvari znači krah tržišta knjiga, dakle krah koji se događa pod pokroviteljstvom države. Naravno, ne može se kriviti samo država, umnogome je stvar i do izdavača koji na sajam izlaze (i sam u tome učestvujem, pa znam o čemu govorim). Novac koji izdavači plate sajmu – iako plaćaju ispod cene – bio bi dovoljan da održava mrežu knjižara po Srbiji. Dakle, izdavači bi pametnije uradili da taj novac sakupe i time finansiraju ponovno otvaranje knjižara u više gradova, nego što ga ostavljaju sajmu. Ako se tome doda i novac od prodaje, koji bi se preusmerio u te knjižare, to bi bilo dovoljno za podizanje novog, efikasnijeg i razuđenijeg tržišta knjiga. To se naravno neće dogoditi iz svih onih razloga koje sam već naveo. Na kraju, da li se izdavači i knjižari ovde suočavaju sa očigledno lako rešivim ekonomskim problemom? Naravno da ne. Problem je pre svega politički i kulturni.
U zaključku, samo bih još više da istaknem kulturnu dimenziju problema. Knjige se ne kupuju nasumice. Čitav obrazovni sistem predstavlja određenu pripremu „potrošača“ koji će izaći na tržište knjiga. Pod obrazovnim sistemom ovde ne računam, naravno, samo škole, ali škole ipak i dalje imaju najveći udeo u oblikovanju čitalaca/potrošača. Drugi faktor je dominantna kultura, koja se formira i van sistema škola. Dominantna kultura u Srbija danas jeste ona koja je ustoličena devedesetih, a institucionalizovana dvehiljaditih. Kada na tu kulturu i „potrošače“ koji su se unutar nje formirali naslonite takozvano slobodno tržište knjiga, vi ste u stvari cementirali jedan obrazac koji se sada reprodukuje na tri nivoa – škola, mediji, tržište. Drugim rečima, to „slobodno“ tržište kretaće se krajnje neslobodnim kanalima što su ih prokopale škole i mediji, a finansijeri tih radova su naravno vlast i političke elite koje se na vlasti smenjuju. Stoga to nije i ne može ni biti samo ekonomski problem, o čemu je ovde takođe bilo reči. U ozdravljenju domaće privrede mora se krenuti od obrazovanja i politike (pre svega u njenom osnovnom konstitucionalnom smislu), e da bi se na kraju stiglo i do tržišta.
 
Peščanik.net, 18.11.2014.


_____
"Oni kroz mene gledaju u vas! Oni kroz njega gledaju u vas! Oni kroz vas gledaju u mene... i u sve nas."

Dragoslav Bokan, Novi putevi oftalmologije
avatar

Posts : 36659
Join date : 2012-06-10

Re: Polemike

Post by William Murderface on Wed Nov 19, 2014 6:20 pm

Argh, zaboli me glava od lupetanja ovog čoveka!


Mijat Lakićević 19/11/2014 |  
Bez tržišta nema ništa


 
Nisam napisao, kao što tvrdi Dejan Ilić, moj stari oponent, da je beogradski Sajam knjiga „paradigma poželjnog tržišta“, šta god to značilo, niti se takav zaključak može izvesti iz mog teksta. Napisao sam, priznajem ne skrivajući čuđenje, da su naši kulturni poslenici u stanju da govore protiv tržišta, a da uopšte ne primete da se nalaze u jednoj par exelance tržišnoj ustanovi. Primetio sam, takođe, da oni često, gotovo svi, izuzeci su retkost, s prezrenjem govore o konzumentima svoje robe, o onima koji se nalaze sa druge strane tržišne tezge – kupcima knjiga. I naveo sam podatke o porastu broja posetilaca Sajmu, uprkos ekonomskoj krizi i teškim životnim prilikama, kao dokaz vernosti i ljubavi koju potrošači pokazuju prema knjizi.
Treće, govoreći upravo o Beogradskom sajmu knjiga kao preduzeću kojim upravlja država, rekao sam da se u nas za iskrivljeno delovanje tržište po pravilu okrivljuje „sama pijaca, a ne pijačna uprava“ koja je te nedostatke prouzrokovala.
Ali, kad sam se već javio za reč da kažem nešto, vrlo kratko, o temi koju je načeo Ilić – mogućnostima promena u Srbiji. Prirodno je, i u knjižarskoj industriji kao i u svakoj drugoj, da jedni rastu a drugi (pr)opadaju, da veliki gutaju male – ovde mi pada na pamet podatak da američki trgovinski lanac Volmart ima dva miliona zaposlenih, koliko i cela Srbija – ali i da neprekidno niču nove male firme od kojih će neke postati velike a neke će se ugasiti, i tako stalno, u skladu sa planetarnim promenama. Ono što nije prirodno, što je veštačko, to je državno uplitanje u taj proces. To je kad država, umesto da sve i svakog tretira ravnopravno, jedne štiti, a druge guši, jedne podstiče, a druge spotiče.
Ono što ne razumem to je da se kulturni poslenici u Srbiji zbog toga ne žale na državu nego na tržište i traže još više državne intervencije, a još manje slobodne konkurencije.
Konkurencija je ključna reč.
Konkretno, bilo bi bolje da Službeni glasnik profit koji ostvaruje zahvaljujući monopolu dobijenom od države uplaćuje u budžet. A da onda Ministarstvo kulture taj novac deli privatnim izdavačima na osnovu projekata podnetih na konkursu koji se raspisuje nekoliko puta godišnje.
Ilić zaključuje da promene prvo moraju krenuti od obrazovanja i politike, dok tržište dolazi tek na kraju. Kao šlag na tortu, valjda. Ali, ako političari tako uspešno, kao što on tvrdi, drže pod kontrolom ekonomiju (koja im je u principu najdalja), zar će biti tako naivni da iz ruku ispuste obrazovanje koje još više kontrolišu, a pogotovo samu politiku koja je, to je notorno, po samoj prirodi stvari potpuno u njihovim rukama.
Lek za svaku oblast društvenog života u Srbiji – počev od ekonomije, preko zdravstva i školstva, do kulture – jeste: više tržišta, manje države. Mnogo više prvog i mnogo manje drugog. Dok se na političkom tržištu ne pojavi neko ko to nudi i dok on ne pobedi u slobodnoj političkoj utakmici na izbornoj pijaci, Srbija će tavoriti. To je prva stvar koju treba da razume inteligencija u Srbiji.
 
Peščanik.net, 19.11.2014.


_____
"Oni kroz mene gledaju u vas! Oni kroz njega gledaju u vas! Oni kroz vas gledaju u mene... i u sve nas."

Dragoslav Bokan, Novi putevi oftalmologije
avatar

Posts : 336
Join date : 2014-11-05

Re: Polemike

Post by namerna prolaznica on Wed Nov 19, 2014 10:11 pm

ovaj čovek toliko ne zna ništa o onom o čemu je odlučio da ima mišljenje.
vrhunac je sklad s planetarnim kretanjima. mijat regulus.
za početak, mogao bi da uskladi gramatiku i semantiku: izdavači preziru kupce svojih knjiga

sad videla ko je. autor (verovatno) udžbenika s najmanje pet izdanja: Ostvarivanje samoupravljanja radnika u organizacijama udruženog rada. e, dobro.


_____
poz
www.facebook.com/kucicanamoru
avatar

Posts : 36659
Join date : 2012-06-10

Re: Polemike

Post by William Murderface on Wed Nov 19, 2014 10:35 pm

Od onih što shvatetm pod stare dane. Ali pazi samo tu genijalnu logiku na kraju - ne može politika pre tržišta, jer prvo na slobodnom političkom tržištu (kojeg nema) moraju da pobede oni koji će da uvedu slobodno ekonomsko tržište (kojeg isto nema). I to je onda dokaz da tržište prethodi politici. Slom.


_____
"Oni kroz mene gledaju u vas! Oni kroz njega gledaju u vas! Oni kroz vas gledaju u mene... i u sve nas."

Dragoslav Bokan, Novi putevi oftalmologije
avatar

Posts : 336
Join date : 2014-11-05

Re: Polemike

Post by namerna prolaznica on Wed Nov 19, 2014 10:50 pm

da. odlikuje ga jasna naučna logika.

kad smo već kod nauke, a nema teme. kako se pravi, i održava naučni časopis (zanemariti rudimentarni dizajn): film.


_____
poz
www.facebook.com/kucicanamoru
avatar

Posts : 36659
Join date : 2012-06-10

Re: Polemike

Post by William Murderface on Fri Nov 21, 2014 2:12 pm

Dimitrijević razbio!


Prema tome ne vidim da se neko, pa ni Dejan Ilić, žali na tržište već upravo na državu koja nije u stanju da sprovede one osnovne preduslove po kojima upravo kultura ne bi bila tretirana kao i svaka druga roba, a njena proizvodnja ne bi bila organizovana kao bilo koja druga industrija. Otuda je na kulturi, i još važnije na obrazovanju, sve i zapelo, jer upravo kultura i obrazovanje svedoče o tome da tržišna cena i vrednost nisu isto. Ista se perverzija događa i kada se radi o „političkom tržištu“ koje Lakićević takođe pominje. Pa ako su zakoni tržišta jedini validni, zašto se onda na političkom tržištu konačno nije pojavio onaj ko će dobiti mandat da sprovede tako logične, racionalne i superiorne liberalne ideje? Od socijalističkog ekonomskog reformatora Ante Markovića pa do Saše Radulovića prisustvujemo samo političkom krahu ideje liberalnih reformi jer takva opcija na ovdašnjem političkom tržištu izgleda nema svoje potrošače pa je samim tim onda, bar tako sledi iz Lakićevićeve argumentacije, i ona osuđena na propast kao nešto što se nije prilagodilo „slobodnoj utakmici“ na političkom tržištu. Ako su i politika i kultura tržište onda kako to, pitamo se, već 25 godina živimo nemogućnost da liberalne vrednosti postanu društveno normativne? Pa upravo zato što tržište ipak nije univerzalni odgovor na naše društvene i ekonomske probleme. Politička roba koju liberali nude na političkom tržištu evidentno ne prolazi, ljudi je ne kupuju, više vole da kupe neke druge ideje. I kome sada da se Lakićević žali zbog toga? Tržištu? Državi? Narodu? Dejanu Iliću?


_____
"Oni kroz mene gledaju u vas! Oni kroz njega gledaju u vas! Oni kroz vas gledaju u mene... i u sve nas."

Dragoslav Bokan, Novi putevi oftalmologije

Posts : 4521
Join date : 2014-11-04

Re: Polemike

Post by Indy on Fri Nov 21, 2014 2:38 pm

Pa kad se vec setio da pominje Walmart, onaj Lakicevic, onda je mogao i malo da procita (npr) kako to izgleda kad se drzava (navodno) ne uplice. (Tj. uplice se, ali u kontra smeru od onog sto bi trebalo).
avatar

Posts : 36659
Join date : 2012-06-10

Re: Polemike

Post by William Murderface on Tue Nov 25, 2014 9:59 pm

Joj, kakvo lupetanje...


Mijat Lakićević 25/11/2014 |  
Ekonomija i estetika


 
Branislav Dimitrijević, kao čovek sklon umetnosti, zamišlja dve (naučno) fantastične slike: jedna je slobodno tržište, druga – besklasno društvo. I prosto ne može da se odluči koja mu je lepša, mada preferira ovu drugu, jer je „pravednija i idealnija“. Valjda ga ponese ona komunistička krilatica „svako prema mogućnostima – svakome prema potrebama“, mada ja ne razumem šta je u njoj toliko pravedno i idealno, nekako mi se ona u mislima (praćenim blagim osmehom) uvek pretvara u jagmu i otimačinu. Ali nije to ni važno.
Sa druge strane, ja, kao ljubitelj (italijanskog) neorealizma, u pokušaju da sagledam stvarnost, vidim dve konstrukcije: jednu koja se srušila u prah i pepeo, a negde bogami i u krvi i vatri; i drugu koja se kako-tako, uz velike napore, kroz „krv znoj i suze“, podiže visoko u nebo. Štaviše, poslednjih godina ta zgrada, s jedne strane, dobija nove i šire temelje, a sa druge, neverovatnom brzinom doziđuju se novi spratovi. Ne moram da kažem kako se te dve građevine zovu.
Slažem se sa Dimitrijevićem, čovek uopšte ne treba da bude ekonomista da bi to razumeo, čak se to možda jasnije vidi iz vizure umetnika.
Jer upravo umetničke slobode nikada nisu bile veće. Ne moraju umetnici više da moljakaju mušičave mecene, da ulepšavaju ružne plemkinje, niti da se dodvoravaju odvratnim birokratama. Njihov je čitav svet, a ne moraju da se maknu, recimo iz Čačka. To što je, međutim, za mnoge „Čačak“ čitav svet, i što bi rado planetarnu livadu menjali za malo parče državnih jasala, druga je stvar.
Naravno da je obrazovanje važno. Nikada nije bilo važnije. Ali do tog saznanja da je znanje najvažnije dovelo nas je upravo društvo zasnovano na tržištu. I to na tržištu na kome je i znanje – roba. Drugim rečima – na individualizmu, preduzetništvu i konkurenciji. A ne na jeftinoj političkoj demagogiji i skupoj državnoj redistribuciji, egalitarizmu i etatizmu, zaklinjanju u znanje a podsmevanju elementarnoj logici.
Pošto ljudi nisu anđeli, ni to društvo nije bezgrešno. Ali gura napred šireći granice slobode, produbljujući inventivnost i inovativnost. Ne samo u ekonomiji nego, još i više, u tzv. društvenoj nadgradnji.
Tržište nije nužno zlo, koje će dobri političari i poštena inteligencija da poprave; tržište je javno dobro. Ima li lepše slike od jedne prave, velike pijace.
Da li će se na političkoj pijaci Srbije pojaviti neko ko će tu robu da ponudi – ne znam. Kao što ne znam ni da li će intelektualna elita Srbije na takvu ponudu odgovoriti odgovarajućom potražnjom. I ne samo to, već i kreiranjem potrebe za tako nečim. Po onome što vidim – sumnjam. Ali, nije malo naroda koji su ostali izgubljeni i zaboravljeni u dalekoj prošlosti. Među njima, recimo, i Indijanci.
 
Peščanik.net, 25.11.2014.


_____
"Oni kroz mene gledaju u vas! Oni kroz njega gledaju u vas! Oni kroz vas gledaju u mene... i u sve nas."

Dragoslav Bokan, Novi putevi oftalmologije
avatar

Posts : 69
Join date : 2014-10-28

Re: Polemike

Post by Sistem i lom on Sat Nov 29, 2014 4:34 pm

Izvesna Megadeath docentkinja pokušala da Danici Popović objasni da crno nije crno zato što je više komisija potvrdilo da je to belo:



POLEMIKA – Ljiljana Manić

Ležerna praznina

Kolumnista ima pravo da razuđenom rečenicom i retorskim dosetkama iznosi svoj krajnje subjektivistički stav, ali nema pravo da ignoriše činjenice i učitava ih u unapred skrojene ocene


U načelu, s kolumnistima se ne polemiše, pa molim čitaoce da ovaj tekst shvate pre kao kolumnu o kolumni, nego kao polemički komentar.

Kao što je opštepoznato, kolumnista ima pravo na krajnje subjektivan stav o relevantnim društvenim pitanjima. Redakcija ne mora deliti ocene i stavove kolumniste, što se vidi i iz posebne grafičke pozicije kolumne, po pravilu kolumnistički prilozi odvajaju se debelom linijom ili posebnim tipom sloga, a u „Politici” se takvi prilozi objavljuju na posebnim stranama.

U kolumni je važno ne samo šta se kaže, već i kako se kaže.

Od „Politikinih” kolumnista, s posebnom pažnjom čitam tekstove Danice Popović.Profesorka Popović izvršila je neku vrstu beletrizacije tekstova na ekonomske teme. Lakim, skoro književnim potezima, vedrim stilom, razuđenomrečenicom, ona ukazuje na ponekad veoma neprijatne boljke naše ekonomije, pa i čitavog društva. I sama sam se školovala na Ekonomskom fakultetu u Beogradu, ali priznajem da većina ekonomista piše suvo, hladno i nezanimljivo, nema tu ni „e” od elokventnosti, a o retoričkim vatrometima da i ne govorimo. Kod profesorke Popović, srećom, ima znanja i iskustava i iz drugih, ekonomiji ne baš bliskih disciplina.

Nažalost, ni ona nije imuna na bolest koja često dohvati razbarušene i lakorečive autore.

Deleći šamare levo i desno, Danica Popović povremeno pokazuje da za nju činjenice nisu svetinja. Komentari su slobodni i moraju ostati slobodni. Ipak, profesorka Popović povremeno činjenice prilagođava svojoj unapred stvorenoj slici, a ako u tome ne uspe – ona činjenice, jednostavno, ignoriše.

Kao u onom vicu – ako mi se činjenice ne dopadaju, utoliko gore po činjenice!

Osvrnula bih se na najsvežiji primer – na tekst „Ko to beše Olja Bećković”, u „Politici” od 19. novembra.

Olja Bećković, urednica je emisije u kojoj je Danica Popović bila čest i rado viđen gost, i koja je kako piše „Politika” od 25. septembra, uručila Danici Popović nagradu „Osvajanje slobode” za doprinos širenju slobode javne reči, posebno „za njene britke i savršeno precizne tekstove napisane povodom afere sa doktoratom ministra Nebojše Stefanovića”.

U najkraćem, Danica Popović ponovo govori o „plagijatu ministra policije” i poentira stavom da „policiju vodi lice kome je dokazana intelektualna krađa”.

Ostaviću po strani pogrešno tituliranje Nebojše Stefanovića kao „ministra policije”, kao i ignorisanje činjenice da on nije bio ministar u vreme kad je odbranio doktorat.

Važnije je što Danica Popović svoj kolumnistički pristup u navedenom tekstu temelji na krupnoj neistini: Nebojši Stefanoviću ne samo da nije dokazana intelektualna krađa, nego je dokazano da je on bez razloga, u orkestriranoj aferi optužen za krađu, pa mu mediji (i kolumnisti) duguju izvinjenje, a javnosti pojašnjenje razlike između optužbe i dokazane krivice.

Navela bih tvrdoglave činjenice koje su pažljivijim čitaocima „Politike” sigurno poznate.

U subotu, 4. oktobra, „Politika” je korektno prenela suštinu nalaza nezavisne ekspertske komisije pod naslovom „Doktorski rad Nebojše Stefanovića nije plagijat”. To je treća po redu komisija koja je potvrdila da su sve radnje u vezi s prijavom, pripremom i odbranom navedene doktorske disertacije bile u skladu sa zakonom i akademskom praksom. Članovi komisije bili su svi od reda sa državnih univerziteta. Sličan stav donela je, koji mesec ranije, komisija Megatrend univerziteta, a znatno pre toga i fakultetska komisija koja je ocenjivala tezu.

Ignorišući to Danica Popović ponavlja svoje olake ocene, Megatrend univerzitet predstavlja kao elementarnu nepogodu na inače sređenom i idiličnom srpskom visokoškolskom prostoru, i dodatno optužuje za intelektualnu krađu.

Nisam član, ni simpatizer nijedne političke stranke. Nijedan svoj životni uspeh ne dugujem političkoj pripadnosti, pa mislim da imam pravo da podsetim čitaoce da sloboda nije vredna ako je – osim nosioca priznanja „Osvajanje slobode” – ne mogu koristiti i drugi. U slobodi koju kao kolumnista uživa, Danica Popović ipak ne bi smela da ignoriše činjenice. Ako ne načini korekciju stvaralačkog i kritičkog alata – u ovom, ali i u nekim drugim slučajevima – od njene kolokvijalne kolumnističke produkcije ostaće ležerna praznina.

Docent Fakulteta za kulturu i medije

Ljiljana Manić
objavljeno: 27.11.2014.

http://www.politika.rs/rubrike/ostali-komentari/Lezerna-praznina.lt.html





Desio joj se odgovor ♥



DANICA POPOVIĆ

Jeste plagijat, neću da se izvinim
Povodom teksta „Ležerna praznina” „Politika”, 26. novembra

Čitam „Politiku”, ne mogu da verujem, piše baš ovako: „U načelu, sa kolumnistima se ne polemiše”. Pogledam još jednom kako se zove rubrika, piše – „Polemika”.

Zašto se sa kolumnistima ne polemiše? Nemam pojma. Ne polemiše se sa biljkama, to mi je jasno. Ni sa uličnim banderama, mada i one mogu dobro da uzvrate u neverbalnoj polemici, ako ti se nađu na putu.

Nađoh se i ja na putu jedne docentkinje sa Megatrenda, baš ovog utorka i baš na ovom mestu, u tekstu pod naslovom „Ležerna praznina”. Što je, ukratko, opis moga lika i dela. Da ne dužim: najveći moj greh je taj što se nisam izvinila ministru Stefanoviću. Beć su dve komisije donele odluku da njegov doktorat nije plagijat, a ja – ništa. Kao ona ulična bandera: niti odustajem, niti se izvinjavam.

Ali moram da progovorim. Plagijat jeste dokazan. Evo dokaza, u ovoj tabeli. Koga interesuje, može da prati linkove ispod tabele i sam da se u sve to uveri. Sve tu imate – i obe verzije doktorata, i sva mesta koja je ministar plagirao. Plagijate su otkrili: dr Uglješa Grušić, docent Univerziteta u Notingemu, dr Branislav Radeljić, vanredni profesor Univerziteta Istočni London i Slobodan Tomić, doktorand Londonske škole ekonomije i političkih nauka. Sve ove plagijate proverila sam ja, profesorka sa Beogradskog univerziteta.

Stranica doktorata na kojoj je detektovan plagijat

Prepisano iz:

Verzija 1

Verzija 2

14

14

Vučetić, Janićijević (2006), str. 94

35

33

Kandev (2002), 279-280

48

43

Đorđević (2001), str. 15-16

57

51

Milutinović (2004), strana 16

59

53

Mrkalj (2012), strana 468

61

54

Avdagić i ostali (2012), rezime

77

66

Zlokapa, Damjanović (2008), više mesta

120

106

Levitas, Peteri (2004), strana 28

146

130

Isaković, Marković (2012), strana 257

149

143

Belkić, Hrnjez (2010), strana 10

170

160

CeSID (2007), strana 74

Napomene:
1. Izvor za obe verzije doktorata: sajt Istinomer, 14. jun 2014

2. Tačni navodi plagiranih mesta i detaljno objašnjenje: Peščanik, 3. jun 2014

3. Dodatni detektovani plagijati i analiza: blog www.rasakarapandza.com, 3. jun 2014

I gde je sad problem? Je li neko osporio ove dokaze? Nije niko. Niti je ko pokušavao. Prva komisija za negiranje plagijata otvoreno je rekla – priznajemo četiri plagijata, ostale nas mrzi da tražimo, pa zaključujemo da ih nije ni bilo. Druga komisija je postupila pomirljivije, govoreći da je u stvari u pitanju nesporazum. Za razliku od oponenata, kažu, komisija je imala uvid u verziju rada koji je bio predmet javne odbrane. Što je notorna neistina – svi smo imali obe verzije. Da vas podsetim, Srbija se početkom leta ove godine toliko razljutila da su morali sve da objave na internetu. I kad su objavili, šta smo videli? Pa to, da su svi plagijati preživeli selidbu. Neki su se premestili, ali nijedan nije nestao. I to svi znaju. Ko ne zna, za dva-tri sata rada uveriće se i sam.

I sad pometnuta docentkinja kaže – važna je jedino reč komisije. Stvarno? Nema te komisije i tog suda koji može da sahrani istinu. Nema. Njihove presude traju koliko i vlast koja ih je naručila. A toliko će trajati i autorkino dodvoravanje ministru, ili sviti koja ga okružuje, ko bi sad to istraživao.

Ali moram da priznam ne zavidim ministru na ovakvim braniocima. Jer, šta čovek da kaže na odbranu koja glasi – profesorka izvrće činjenice kada kaže „policiju vodi lice koje je počinilo intelektualnu krađu”, a Stefanović u inkriminisanom trenutku nije bio ministar policije! Ne, nego je bio predsednik Narodne skupštine! Ima li gore stvari od neuke i trapave odbrane?

Dakle, uvažena docentkinjo, kad ste me deset puta po imenu prozvali, da vam kažem – od vas se očekivalo da osporite dokaze srpskih naučnika, a ne svog branjenika još dublje da ukopavate. Kao da mu je baš bilo potrebno da udarate osobu koja ga je dva puta pozivala na TV duel, gde bi, osim plagijata, morao Srbiji da objasni šta je to – multipla multivarijaciona regresiona analiza, koju je najavio, pa negde zaturio u svom radu. U obe verzije. I da na tabli objasni kako je mislio da reši problem heteroskedastičnosti, zbog koje ta njegova nameravana analiza nema veze sa životom.

Zahvaljujući vama lično, upućujem treći poziv ministru na TV duel. Neće biti dosadno, obećavam: već poznatim ekonomskim pitanjima dodajem jedno pravno, jedno lingvističko i jedno putopisno pitanje.

Pravno pitanje je pokrenuo uvaženi sudija Zoran Ivošević, tvrdeći da ovaj doktorat pravno uopšte i ne postoji, jer je, što niko ne osporava, odbranjen pred dva od ukupno pet članova komisije. A pitanje glasi: gde to ima da doktorat bude prihvaćen manjinom glasova?

Lingvističko pitanje bi bilo sledeće. Kako to može, da doktorat bude na ćirilici i na srpskom jeziku, a dva člana komisije da budu stranci (jedan Francuz, jedan Koreanac). Mora da su dugo čitali tezu pa zakasnili na odbranu, razmišljam. I za kraj, pitanje iz putopisa: ako nisu kasnili zbog lingvistike, kojim su to putem krenuli na odbranu, kad do dana današnjeg nisu stigli?

Pustite ministra sam da odgovori, nemojte ga više braniti. Gore od ovoga što ste mu napravili teško da bi smislilo i ljući protivnik nego što sam ja, ovako ležerna i prazna – kako me ljubazno osloviste u naslovu svoje debitantske kolumne.

Danica Popović
objavljeno: 29.11.2014.

http://www.politika.rs/pogledi/Danica-Popovic/Jeste-plagijat-necu-da-se-izvinim.lt.html


_____
I osveta naša crvena će biti!
avatar

Posts : 15467
Join date : 2014-10-27

Re: Polemike

Post by ostap bender on Sat Nov 29, 2014 6:11 pm

William Murderface wrote:Joj, kakvo lupetanje...


Mijat Lakićević  25/11/2014 |  
Ekonomija i estetika


 
Branislav Dimitrijević, kao čovek sklon umetnosti, zamišlja dve (naučno) fantastične slike: jedna je slobodno tržište, druga – besklasno društvo. I prosto ne može da se odluči koja mu je lepša, mada preferira ovu drugu, jer je „pravednija i idealnija“. Valjda ga ponese ona komunistička krilatica „svako prema mogućnostima – svakome prema potrebama“, mada ja ne razumem šta je u njoj toliko pravedno i idealno, nekako mi se ona u mislima (praćenim blagim osmehom) uvek pretvara u jagmu i otimačinu. Ali nije to ni važno.
Sa druge strane, ja, kao ljubitelj (italijanskog) neorealizma, u pokušaju da sagledam stvarnost, vidim dve konstrukcije: jednu koja se srušila u prah i pepeo, a negde bogami i u krvi i vatri; i drugu koja se kako-tako, uz velike napore, kroz „krv znoj i suze“, podiže visoko u nebo. Štaviše, poslednjih godina ta zgrada, s jedne strane, dobija nove i šire temelje, a sa druge, neverovatnom brzinom doziđuju se novi spratovi. Ne moram da kažem kako se te dve građevine zovu.
Slažem se sa Dimitrijevićem, čovek uopšte ne treba da bude ekonomista da bi to razumeo, čak se to možda jasnije vidi iz vizure umetnika.
Jer upravo umetničke slobode nikada nisu bile veće. Ne moraju umetnici više da moljakaju mušičave mecene, da ulepšavaju ružne plemkinje, niti da se dodvoravaju odvratnim birokratama. Njihov je čitav svet, a ne moraju da se maknu, recimo iz Čačka. To što je, međutim, za mnoge „Čačak“ čitav svet, i što bi rado planetarnu livadu menjali za malo parče državnih jasala, druga je stvar.
Naravno da je obrazovanje važno. Nikada nije bilo važnije. Ali do tog saznanja da je znanje najvažnije dovelo nas je upravo društvo zasnovano na tržištu. I to na tržištu na kome je i znanje – roba. Drugim rečima – na individualizmu, preduzetništvu i konkurenciji. A ne na jeftinoj političkoj demagogiji i skupoj državnoj redistribuciji, egalitarizmu i etatizmu, zaklinjanju u znanje a podsmevanju elementarnoj logici.
Pošto ljudi nisu anđeli, ni to društvo nije bezgrešno. Ali gura napred šireći granice slobode, produbljujući inventivnost i inovativnost. Ne samo u ekonomiji nego, još i više, u tzv. društvenoj nadgradnji.
Tržište nije nužno zlo, koje će dobri političari i poštena inteligencija da poprave; tržište je javno dobro. Ima li lepše slike od jedne prave, velike pijace.
Da li će se na političkoj pijaci Srbije pojaviti neko ko će tu robu da ponudi – ne znam. Kao što ne znam ni da li će intelektualna elita Srbije na takvu ponudu odgovoriti odgovarajućom potražnjom. I ne samo to, već i kreiranjem potrebe za tako nečim. Po onome što vidim – sumnjam. Ali, nije malo naroda koji su ostali izgubljeni i zaboravljeni u dalekoj prošlosti. Među njima, recimo, i Indijanci.
 
Peščanik.net, 25.11.2014.

uzasno los odgovor. ovo za indijance je izvan logosa, sto bi reko markuze hajdegeru.
avatar

Posts : 69
Join date : 2014-10-28

Re: Polemike

Post by Sistem i lom on Sat Nov 29, 2014 6:20 pm

Mijat Lakićević, najsporija gazela među neoliberalima.


_____
I osveta naša crvena će biti!
avatar

Posts : 15467
Join date : 2014-10-27

Re: Polemike

Post by ostap bender on Sat Nov 29, 2014 6:51 pm

pa on je zapravo tehno-liberal iz '67 kojeg je neko vremepolovom doveo u srbiju danas.


_____
navijao bih protiv zvezde i da igra protiv tima od 12 radulovica

Re: Polemike

Post by Sponsored content


    Current date/time is Mon Jun 26, 2017 12:30 am