Home
plachkica
by plachkica Sat Aug 31, 2019 1:03 am[size=34]„Suvišne“ činjenice[/size]
Čitalac će u središtu ovog teksta dobiti jednu prepisku. Nekoliko napomena o njoj: prepiska je autentična. Čitaocu se daje na uvid doslovno, onako kako je tekla. Ipak, identitet korespondenata je sakriven. Čitateljka, koja je započela prepisku, označena je kao YYY. Njen adresat je ZZZ. Predmet prepiske je XXX. Pod CCC i MMM krije se poslodavac ZZZ.
Poslodavac je izdavačka kuća. XXX je knjiga koju je ta kuća objavila ove, 2019. godine. Izdavačka kuća je daleko od toga da bude mala i nepoznata. Naprotiv, vrlo je moguće da je najveći broj žitelja Srbije od svih domaćih izdavačkih kuća čuo samo za ovu jednu. Ali, sama ta kuća je u ovoj priči nebitna. Bitan je princip koji ona uvodi u domaće izdavaštvo.
O tom principu, radoznali čitalac obavestiće se iz prve ruke, dakle iz same prepiske. Moguće je da će on, kao i čitateljka YYY biti zgrožen uredničkim postupkom izdavača. Ali, kad zgroženost prođe, treba razmisliti šta zaista stoji iza postupka izdavača, mimo onoga što je ZZZ u njegovo ime eksplicitno naveo. Iz mog ugla, samo je par koraka od toga do lažnih doktorata i citata.
Da li ja sad ovde sugerišem hipotezu o svojevrsnoj globalnoj zaveri protiv znanja i učenosti? U stvari – da. Da li sam paranoičan kada to radim, jer mi je sve to isuviše blisko i u profesionalnom i u egzistencijalnom smislu? Sasvim moguće. Ali, podsetimo se šale iz jednog drugog vremena, u kojoj uznemirena osoba objašnjava zabrinutom prijatelju: postao sam paranoičan kada sam primetio da me prate.
O elementima „paranoje“, posle prepiske.
„Poštovani,
Danas sam kupila knjigu XXX i upravo sam uzela da je čitam. Međutim, jedna stvar me buni: u tekstu postoje fusnote, ali nigde ne mogu da nađem tumačenje. Prelistala sam celu knjigu, ali fusnota nema ni na strani, ni na kraju poglavlja, a nisam ih našla ni na kraju knjige. Gde grešim?
Hvala i lep pozdrav,
YYY“
„Poštovana YYY,
Oznake u tekstu su oznake za endnote. Fusnote koje su u knjizi nalaze se na dnu strane. Endnote ponekad sadrže bliže objašnjenje i literaturu, a onda ih štampamo na kraju knjige ili sadrže samo literaturu u izvorniku, kada ih objavljujemo na sajtu, a obaveštenje stoji na kraju knjige. To ima više praktičnih razloga, a pre svega olakšava onima koji žele više informacija pretragu na internetu.
Endnote možete pronaći na strani o XXX:
https://www.CCC
A ovo je i direktan link:
https://www.MMM
Srdačan pozdrav
ZZZ“
„Poštovani ZZZ,
Ovo je prvi put da vidim takav pristup. A pročitala sam mnogo vaših knjiga a i knjiga drugih izdavača. Da li zaista moram da svuda nosim i neki računar da bih knjigu mogla da čitam?! Veoma nepraktičan pristup a ja se osećam kao da sam prevarena kupivši polovičnu knjigu.
Lep pozdrav,
YYY“
„Poštovana YYY,
U pitanju su samo izvori na stranom jeziku. Radi lakšeg traženja ostavljamo ih u originalu i kačimo na internet. U mnogim slučajevima, pa i u ovom, to čini knjigu daleko jeftinijom u izradi, a samim tim, ove knjige budu i dostupnije u prodaji, što za ova “ozbiljna” štiva koja se ionako teško takmiče s romanima, puno znači. Knjigu slobodno možete da čitate bez neprestanog osvrta na izvore i bez računara. Ovo je praksa uvedena da što više knjiga približi čitaocima i da ih ne opterećuje činjenicama, koje su opet, dostupne svakom zainteresovanom. U suprotnom, ono što bi se nalazilo u knjizi bio bi samo spisak literature na kraju knjige, kako je i u originalu.
Srdačan pozdrav
ZZZ“
„Poštovani ZZZ,
Moram priznati da sam ŠOKIRANA odgovorom. Da li ste razmišljali da ozbiljno štivo ni ne objavljujete na papiru, nego samo kao PDF. Pošto je tako najjeftinije. I kako možete da mi prodate ozbiljno štivo a da me ubeđujete da ne treba da se zamaram fusnotama jer one nisu važne?!
Pozdrav,
YYY“
Pretpostavljam da je čitateljku YYY zbunila neskrivena tržišna nastrojenost njenog korespondenta, gotovo pa – tržišni ponos. Kada izbacite jedan deo knjige ona postaje jeftinija. Budući da je jeftinija, postaje konkurentnija s obzirom na to da pripada jednom inače nepopularnom, pa dakle i netržišnom žanru. Kao konkurentnija, lakše će se takmičiti s „romanima“, kao da je taj takmičarski potencijal jedini smisao njenog postojanja. Konačno, knjige se približavaju čitaocima tako što ih ne opterećujemo činjenicama – i čitaoce i knjige.
To je tržišno „vjeruju“ ZZZ i njegovog poslodavca.
XXX je inače knjiga koju je 2018. objavio jedan ugledni izdavač iz Sjedinjenih Država. Autor knjige je poznati popularizator nauke i borac za zaštitu životne sredine. Ideja većine popularizatora nauke je temeljno prosvetiteljska. To znači da stoji na dva temeljna prosvetiteljska principa. Prvi je da su ljudi u stanju da razborito misle i moralno rasuđuju. Druga je da svako može da uči i uvećava svoja znanja, što vodi ka uvećanju kapaciteta da se razborito misli i moralno rasuđuje. Popularizatori nauke upravo „opterećuju“ čitaoce činjenicama kako bi oni, čitaoci, utemeljenije mislili i rasuđivali.
Sve što je kao argumente izneo ZZZ ide protiv takvih ideja. Osnovno „vjeruju“ njegovo i njegovog poslodavca svodi se na čuvanje statusa quo. Umesto da čitaoce u intelektualnom smislu podstiču da razvijaju svoje umne sposobnosti, barem kada objavljuju knjige iz žanra popularne nauke, ZZZ i poslodavac ih naprotiv zakucavaju tu gde čitaoci već jesu, svesno izbegavajući da ih opterete činjenicama, a sve pod tržišnim izgovorom uštede. (Koji, da se odmah razumemo, još i nije tačan.)
Na stranu sve to, važno je ipak nešto drugo. ZZZ i poslodavac u stvari preziru svoje čitaoce – oni, čitaoci, zanimljivi su im samo dok mogu da im uzmu/otmu novac. Iz njihovog ugla, čitaoci nisu radoznali ni željni znanja i činjenica. Sve to samo ih opterećuje, pa umesto da se probude iz takvog stanja, ZZZ i poslodavac bi da ih tu ostave, samo sa manje para. Za onoliko manje koliko će otići ZZZ-u i poslodavcu. Nešto slično gledamo od 2012. u domaćem političkom polju. Tekući režim takođe prezire žitelje Srbije iako egzistencijalno zavisi od njihovih glasova. A nisu mu mrske ni njihove pare. E, da bi ta povratna sprega mogla da funkcioniše uprkos tome što su joj elementi u oštroj kontradikciji, presudno je da se čitaoci/žitelji Srbije – „ne opterećuju“ činjenicama.
