jugoslavija - od nemila do nedraga

Hauptergebnis der SPIEGEL-Umfrage: Für angemessen halten das Verhalten Brandts am Getto-Ehrenmal 41 Prozent der Befragten, als übertrieben bezeichnen es 48 Prozent.

Parcela 142 u periodu Drugog svetskog rata nije bila deo zagrebačkog groblja Mirogoj. Tačnije, nalazila se uz njegovu ogradu, a služila je za sahranu “inovernih”. Tako je ona postala i večno konačište za nekoliko stotina srpske, kozaračke dece, stradale tokom i posle ofanzive na Kozari u leto 1942. godine.
Na maloj kamenoj ploči piše: “Ovdje je sahranjeno nekoliko stotina djece sa Kozare 1942”. U mirogojskim arhivama navodi se da je reč o 300, 400 dece. Istraživanja advokata Duška Tomića, koji je napisao i knjigu “Putevima smrti kozarske djece”, pokazuju da je reč o najmanje dvostruko više dece. On sam je popisao imena 862 dece, uzrasta od kolevke pa do 14 godina.
“Nije tu bilo reči ni o kakvoj sahrani. To je jednostavno bio pokop. Sahrana je obred, a ovo je samo pokapanje. Deca su donošena umotana u nekakve krpe, ili po nekoliko dece u jednom sanduku. Samo su bacana u jamu i zatrpavana”, priča Predrag Lozo, viši stručni saradnik za memorijalizaciju, kulturu i politike pamćenja sa istorijskog aspekta Republičkog centra za istraživanje rata, ratnih zločina i traženje nestalih lica iz Banjaluke.

Sudbina je htela da se ta parcela danas nalazi na svega 20, 30 metara od spomenika nekom ustaši u prirodnoj veličini, i isto toliko od centralnog spomenika Zboru narodne garde.
Osim što svedoči o ustaškim zločinima koji nisu štedeli čak ni decu, ova grobnica, istovremeno je na neki način spomenik i Diani Budisavljević i njenim saradnicima koji su iz ustaških ruku spasli više od 10.000 srpske dece. Jer, mnoga od na Mirogoju pokopane dece tamo su došla iz neke od institucija u koju su smeštena nakon što ih je Diana izvukla iz logora u Gradiški, Jastrebarskom…
Veliki deo dece, naime, smešten je u privatna domaćinstva, ali su mnoga smeštena i u institucijama poput Zavoda za gluhonjemu decu, staračkim domovima. Mnoga, nažalost, nisu preživela.

Tačan broj spasene dece verovatno nikad neće biti utvrđen, pre svega zaslugom posleratnih vlasti. Jer Dianina uredno vođena kartoteka oduzeta joj je neposredno po završetku rata i odneta u nepoznato. Sudbina Dianine arhive predmet je mnogih spekulacija.

Jedna od njih glasi kako je Titov intimni prijatelj, tadašnji šef hrvatske Ozne, Ivan Krajačić, neposredno posle oslobođenja poslao dvojicu svojih agenata u zagrebački dom Diane Budisavljević, na Svačićevom trgu 13.
Jedan od njih bio je i izvesni gospodin Mađer, koji je čitav rat proveo u Ministarstvu udružbe Nezavisne Države Hrvatske, deleći kancelariju sa Kamilom Breslerom. Bresler, pedagog i socijalni radnik, bio je jedan od najbližih saradnika Diane Budisavljević, koji je umnogome pomogao da se hiljade srpske dece spase iz ustaških logora. Ta je činjenica dodatno zbunila Dianu.
Krajačićevi agenti su od Diane Budisavljević, navodno po nalogu hrvatskog Ministarstva socijalne skrbi, tražili da im preda celokupnu kartoteku o spasenoj deci.
“Kad moram predati kartoteku, onda ću mu (glavnom agentu) dati sve. Kažem mu da sam očajno uvrijeđena. Predajem kartoteku, bilježnice za nalaženje nepoznate djece, registar za fotografije i bilježnicu s popisom osobnih oznaka na djeci – navodi Diana u svom dnevniku, a potom dodaje: „Znali smo da će sada mnoge majke uzalud tražiti svoju djecu. Strašno rastajanje u logorima, dugogodišnja čežnja za njima u Njemačkoj (gde su majke ove dece u zarobljeništvu), a sada neće naći svoje najdraže.”
Tako je onemogućena identifikacija velikog broja spasene dece i njihov povratak svojim kućama, a mnogima i vraćanje svom nacionalnom i verskom identitetu.


Dianu je posle rata kontaktiralo oko 4.000 roditelja koji su tražili svoju decu, ali bez svoje arhive, nije mogla da učini ništa kako bi im pomogla.
Ona je u februaru 1947. predala detaljan izveštaj o svom radu Uličnom odboru Antifašističkog foruma žena, uredno spakovala sve preostale dokumente u veliki drveni sanduk i zaključala ga. O svojoj akciji nije nikad više progovorila, ali je nastavila s humanitarnim radom.
Kada je 1953. godine u okolini Insbruka osnovano prvo SOS dečje selo, Diana ga je, iako nije bila naročito imućna, svake godine novčano podržavala, a 1972. se zajedno sa suprugom vratila u svoj rodni grad u Austriji, gde je i umrla 1978. godine.

Jedna od njih glasi kako je Titov intimni prijatelj, tadašnji šef hrvatske Ozne, Ivan Krajačić, neposredno posle oslobođenja poslao dvojicu svojih agenata u zagrebački dom Diane Budisavljević, na Svačićevom trgu 13.
Jedan od njih bio je i izvesni gospodin Mađer, koji je čitav rat proveo u Ministarstvu udružbe Nezavisne Države Hrvatske, deleći kancelariju sa Kamilom Breslerom. Bresler, pedagog i socijalni radnik, bio je jedan od najbližih saradnika Diane Budisavljević, koji je umnogome pomogao da se hiljade srpske dece spase iz ustaških logora. Ta je činjenica dodatno zbunila Dianu.
Krajačićevi agenti su od Diane Budisavljević, navodno po nalogu hrvatskog Ministarstva socijalne skrbi, tražili da im preda celokupnu kartoteku o spasenoj deci.
“Kad moram predati kartoteku, onda ću mu (glavnom agentu) dati sve. Kažem mu da sam očajno uvrijeđena. Predajem kartoteku, bilježnice za nalaženje nepoznate djece, registar za fotografije i bilježnicu s popisom osobnih oznaka na djeci – navodi Diana u svom dnevniku, a potom dodaje: „Znali smo da će sada mnoge majke uzalud tražiti svoju djecu. Strašno rastajanje u logorima, dugogodišnja čežnja za njima u Njemačkoj (gde su majke ove dece u zarobljeništvu), a sada neće naći svoje najdraže.”
Tako je onemogućena identifikacija velikog broja spasene dece i njihov povratak svojim kućama, a mnogima i vraćanje svom nacionalnom i verskom identitetu.

Bresler, pedagog i socijalni radnik, bio je jedan od najbližih saradnika Diane Budisavljević, koji je umnogome pomogao da se hiljade srpske dece spase iz ustaških logora. 

Drugarica Brena u #SremskaMitrovica pic.twitter.com/KGa9Slk3Le

— Zoran Bošković (@zboskovic) November 12, 2019